Људи који су повезивали наше народе

 ИБРАЈ МУСА

 
    Херој
           пријатељства и помирења
                        
                        Ибрај Муса, учесник стварања Југославије у II светском рату, рођен је 24. априла 1923. године. Борио се на страни партизана против фашиста прво у Албанији, а потом и у Југославији. После рата, са својом породицом живео је у селу Осек Хила у близини Ђаковице.
                        У освит рата ’99 године, изабран је за команданта „Милиције за самоодбрану албанског народа“ на Косову и Метохији. Јединица је формирана за потребе заштите домаћих албанаца од терористичке организације тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) која је имала за једини циљ сузбијање и елиминацију демократски и југословенски оријентисаних албанаца. У знак одмазде, његова три сина и три унука су током непријатељстава заробљени и убијени од стране ОВК. Претходно су оптужени за издајство и колаборационизам са србима.
                        Након агресије на Србију 1999. године и окупације српске покрајине Косово и Метохија, Ибрај Муса је био принуђен да са својом породицом напусти своје село и избегне у Ниш. Учинио је то да би сачувао живот од албанских сецесиониста.
                        Ибрај Муса је целог свог живота храбро и часно бранио свето пријатељство међу народима који живе на простору Косова и Метохије и Југославије. Залагао се за јединствено Косово у Србији и јединствену Србију у Југославији.
                        Живот је посветио и борио се свим срцем за правду и мир међу људима, за културни дијалог и за верску толеранцију. Борио се часно и за своју домовину.


Извод из недавно објављеног интервјуа са Ибрај Мусом:

 

О свом искуству као команданту Милиције формиране у мају и јуну 1998. године:

 
„...када сам видео шта су све радили нашем народу како би их приморали да им се придруже у борби против наших пријатеља и земљака срба и натерали их да напусте село које је припадало свима нама, одлучио сам да морамо се организујемо и спречимо ОВК да уђе у нашу земљу и терорише наше људе...једноставно, таква је била моја одлука...увек смо живели заједно и зашто би допустили бандитима да униште све оно што смо ми деценијама неговали и стварали. Зашто? Народи морају да живе заједно у миру, поштењу и одани једни другима...Таква је била Југославија.”

 
О сусрету са ОВК:

 „...једне ноћи у нашу и остале куће у крају дошла је ОВК. Њени представници су нам рекли да морамо да напустимо село зато што се ускоро спрема напад на српску полицију и југословенску армију. Наша породица и друге комшије одбили су да оду, првенствено због тога што је то било наше село и наша земља. Следећег дана су се вратили са претећим тоном. Затекао сам поруку на вратима на којој је писало “Или си са нама или ћемо ти запалити кућу. И теби и твојој браћи (Ослободилачка војска Косова).”

 
О организацији и реализацији одбране:
 
„...тада смо схватили шта се спрема. Одмах смо прикупили расположиво оружје, пушке, секире, ножеве и направили стражу. Организовали смо даноноћне, 24-часовне патроле у целом селу. Неколико дана касније, у близини куће открили смо три припадника ОВК. Разоружали смо их и предали полицији, која нам је допустила да задржимо њихово оружје и да останемо наоружани. Касније нам је било допуштено да задржавамо оружје заплењено од припадника ОВК са целог подручја Косова и Метохије.

Покушавали смо да их држимо даље од села, уз истовремено избегавање отворених сукоба и насиља. На тај начин смо, све до краја јуна 1999. године, успели да сачувамо село. Ниједна кућа није спаљена, чак су нам и све кокошке остале на броју. Није било дозвољено било какво рушење или вандализам, са било које стране. Нису, међутим, сви у селу били сагласни са нашим циљевима. Тако отворено супротстављање ОВК могло је да изложи село репресалијама и одмазди. У ствари, када је формирана наша милиција за локалну самоодбрану, неки од њених припадника су препознати од стране припадника ОВК у другим селима, заробљени су и масакрирани. Због тога одређени број људи није хтео директно да се укључи у акције него су били само пасивни посматрачи. Мислим да смо на крају урадили добар посао. Недуго затим дошао је НАТО...”

 

О животу у избеглиштву:

 „...данас живимо овде у Србији као избеглице, без нашег дома и посла. Живимо овде зато што је и Србија наша земља и зато што смо ми косовски албанци увек живели заједно са србима, и у добру и у злу, и зато што се овде не осећам као странац. Не могу да кажем да нам је добро. Живимо у овој малој кући од две мале пензије, трошкови су високи, нарочито лекови и станарина и живот је врло тежак. Свима нам недостају наше старе комшије срби, албанци, роми, са којима смо живели у слози преко педесет година...А онда су дошли проклети ОВК терористи...и учинили су оно што већ знате, обрушили су се као звери на моју породицу, и узели су ми децу и унуке. Проклети да су, осветили су се јер нисмо хтели да саучествујемо у њиховим неделима. Због тога што смо били поштени и лојални нашој држави у којој смо одувек живели и коју смо ценили. Нисмо имали разлога да им се придружимо у девастирању свега онога што је заједнички деценијама стварано. Требало је на миран начин да се залажемо за више, за боља права, то је сасвим нормално и праведно. Да исправимо оно што можда није ваљало, то свакако…али зашто да убијамо, уништавамо, палимо куће, цркве, убијамо се међусобно, браћа, комшије, пријатељи...Зашто да учествујемо заједно са терористима и криминалцима у свему томе, са онима који тероришу сопствени народ? То за нас није било прихватљиво, ми смо грађани одани својој држави и тада није било никаквог разлога да се претворимо у криминалце.

Можда су они имали неке своје циљеве, личне интересе, можда их је неко искористио, али то сигурно нису интереси нашег, албанског народа са Косова и Метохије...које се данас претворило у краљевство вођено од стране бандита и лопова, где нормални, обични људи, осећају само криминал и страх. Чак и данас у нашем селу на Косову влада страх и несигурност. Људи се повлаче у себе и ћуте. Говоре само у тајности о својим проблемима. Због тога је наша обавеза да сарађујемо са њима! Ја сам био партизан за време Другог светског рата. Ми смо били партизани како би обезбедили ослобођење нашег народа, а не да би га терорисали и понижавали. То је, сложићете се, она велика разлика између нас и ових новопечених ослободилаца. Шта они мисле, уопште ми није важно. За мене они су обични издајници свог народа јер зарад својих прљавих интереса и њиховог остварења проузрокују огромну мржњу и патњу.”

 

О будућности:

„...знате, ми смо овде доживели много трагедија и патњи, имамо много бола у нашим срцима, наши животи су уздрмани и из корена измењени недавним догађањима, то је оно што ми више не можемо да исправимо и оно са чиме ћемо отићи на онај свет...а ја сам већ близу тога. Али, због оних који остају ми морамо да имамо веру и наду да ће се ствари променити на боље, да ће се вратити праведнија, мирнија времена, времена искрености и пријатељства.

Учествовао сам у више ратова, али увек за праведну ствар. Никада се нисам борио за личне интересе, већ за наше људе, за наш народ. Због тога сам спокојан, још увек имам осмех на лицу и надам се да ће се једног дана вратити земља слободе и правде...Ја нећу тада бити ту, али ће бити моји потомци, и потомци мојих сународника, биће уједињени као браћа...Видећете да ће бити тако...Нико не може да заустави точак историје...

 

О Ибрају Муси говоре његова дела. Вредности за које се залагао, без расних и верских предрасуда, представљају трајну инспирацију за све борце за бољу будућност.

 

Интервјуисао:

Енриkо Виња, Удружење СОС Југославија – СОС Косово и Метохија

Извор:

http://www.resistenze.org/sito/as/sosyu/assy9l13-005673.htm