Ljudi koji su povezivali naše narode


 

IBRAJ MUSA

 
Heroj
prijateljstva i pomirenja
                       
                        Ibraj Musa, učesnik stvaranjа Jugoslavije u II svetskom ratu, rođen je 24. aprila 1923. godine. Borio se na strani partizana protiv fašista prvo u Albaniji, a potom i u Jugoslaviji. Posle rata, sa svojom porodicom živeo je u selu Osek Hila u blizini Đakovice.
                        U osvit rata ’99 godine, izabran je za komandanta „Milicije za samoodbranu albanskog naroda“ na Kosovu i Metohiji. Jedinica je formirana za potrebe zaštite domaćih albanaca od terorističke organizacije tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) koja je imala za jedini cilj suzbijanje i eliminaciju demokratski i jugoslovenski orijentisanih albanaca. U znak odmazde, njegova tri sina i tri unuka su tokom neprijateljstava zarobljeni i ubijeni od strane OVK. Prethodno su optuženi za izdajstvo i kolaboracionizam sa srbima.
                        Nakon agresije na Srbiju 1999. godine i okupacije srpske pokrajine Kosovo i Metohija, Ibraj Musa je bio prinuđen da sa svojom porodicom napusti svoje selo i izbegne u Niš. Učinio je to da bi sačuvao život od albanskih secesionista.
                        Ibraj Musa je celog svog života hrabro i časno branio sveto prijateljstvo među narodima koji žive na prostoru Kosova i Metohije i Jugoslavije. Zalagao se za jedinstveno Kosovo u Srbiji i jedinstvenu Srbiju u Jugoslaviji.
                        Život je posvetio i borio se svim srcem za pravdu i mir među ljudima, za kulturni dijalog i za versku toleranciju. Borio se časno i za svoju domovinu.



Izvod iz nedavno objavljenog intervjua sa Ibraj Musom:

 

O svom iskustvu kao komandantu Milicije formirane u maju i junu 1998. godine:

 
„...kada sam video šta su sve radili našem narodu kako bi ih primorali da im se pridruže u borbi protiv naših prijatelja i zemljaka srba i naterali ih da napuste selo koje je pripadalo svima nama, odlučio sam da moramo se organizujemo i sprečimo OVK da uđe u našu zemlju i teroriše naše ljude...jednostavno, takva je bila moja odluka...uvek smo živeli zajedno i zašto bi dopustili banditima da unište sve ono što smo mi decenijama negovali i stvarali. Zašto? Narodi moraju da žive zajedno u miru, poštenju i odani jedni drugima...Takva je bila Jugoslavija.”
 

O susretu sa OVK:

 „...jedne noći u našu i ostale kuće u kraju došla je OVK. Njeni predstavnici su nam rekli da moramo da napustimo selo zato što se uskoro sprema napad na srpsku policiju i jugoslovensku armiju. Naša porodica i druge komšije odbili su da odu, prvenstveno zbog toga što je to bilo naše selo i naša zemlja. Sledećeg dana su se vratili sa pretećim tonom. Zatekao sam poruku na vratima na kojoj je pisalo “Ili si sa nama ili ćemo ti zapaliti kuću. I tebi i tvojoj braći (Oslobodilačka vojska Kosova).”

 
O organizaciji i realizaciji odbrane:

„...tada smo shvatili šta se sprema. Odmah smo prikupili raspoloživo oružje, puške, sekire, noževe i napravili stražu. Organizovali smo danonoćne, 24-časovne patrole u celom selu. Nekoliko dana kasnije, u blizini kuće otkrili smo tri pripadnika OVK. Razoružali smo ih i predali policiji, koja nam je dopustila da zadržimo njihovo oružje i da ostanemo naoružani. Kasnije nam je bilo dopušteno da zadržavamo oružje zaplenjeno od pripadnika OVK sa celog područja Kosova i Metohije.

Pokušavali smo da ih držimo dalje od sela, uz istovremeno izbegavanje otvorenih sukoba i nasilja. Na taj način smo, sve do kraja juna 1999. godine, uspeli da sačuvamo selo. Nijedna kuća nije spaljena, čak su nam i sve kokoške ostale na broju. Nije bilo dozvoljeno bilo kakvo rušenje ili vandalizam, sa bilo koje strane. Nisu, međutim, svi u selu bili saglasni sa našim ciljevima. Tako otvoreno suprotstavljanje OVK moglo je da izloži selo represalijama i odmazdi. U stvari, kada je formirana naša milicija za lokalnu samoodbranu, neki od njenih pripadnika su prepoznati od strane pripadnika OVK u drugim selima, zarobljeni su i masakrirani. Zbog toga određeni broj ljudi nije hteo direktno da se uključi u akcije nego su bili samo pasivni posmatrači. Mislim da smo na kraju uradili dobar posao. Nedugo zatim došao je NATO...”

 

O životu u izbeglištvu:


„...danas živimo ovde u Srbiji kao izbeglice, bez našeg doma i posla. Živimo ovde zato što je i Srbija naša zemlja i zato što smo mi kosovski albanci uvek živeli zajedno sa srbima, i u dobru i u zlu, i zato što se ovde ne osećam kao stranac. Ne mogu da kažem da nam je dobro. Živimo u ovoj maloj kući od dve male penzije, troškovi su visoki, naročito lekovi i stanarina i život je vrlo težak. Svima nam nedostaju naše stare komšije srbi, albanci, romi, sa kojima smo živeli u slozi preko pedeset godina...A onda su došli prokleti OVK teroristi...i učinili su ono što već znate, obrušili su se kao zveri na moju porodicu, i uzeli su mi decu i unuke. Prokleti da su, osvetili su se jer nismo hteli da saučestvujemo u njihovim nedelima. Zbog toga što smo bili pošteni i lojalni našoj državi u kojoj smo oduvek živeli i koju smo cenili. Nismo imali razloga da im se pridružimo u devastiranju svega onoga što je zajednički decenijama stvarano. Trebalo je na miran način da se zalažemo za više, za bolja prava, to je sasvim normalno i pravedno. Da ispravimo ono što možda nije valjalo, to svakako…ali zašto da ubijamo, uništavamo, palimo kuće, crkve, ubijamo se međusobno, braća, komšije, prijatelji...Zašto da učestvujemo zajedno sa teroristima i kriminalcima u svemu tome, sa onima koji terorišu sopstveni narod? To za nas nije bilo prihvatljivo, mi smo građani odani svojoj državi i tada nije bilo nikakvog razloga da se pretvorimo u kriminalce.

Možda su oni imali neke svoje ciljeve, lične interese, možda ih je neko iskoristio, ali to sigurno nisu interesi našeg, albanskog naroda sa Kosova i Metohije...koje se danas pretvorilo u kraljevstvo vođeno od strane bandita i lopova, gde normalni, obični ljudi, osećaju samo kriminal i strah. Čak i danas u našem selu na Kosovu vlada strah i nesigurnost. Ljudi se povlače u sebe i ćute. Govore samo u tajnosti o svojim problemima. Zbog toga je naša obaveza da sarađujemo sa njima! Ja sam bio partizan za vreme Drugog svetskog rata. Mi smo bili partizani kako bi obezbedili oslobođenje našeg naroda, a ne da bi ga terorisali i ponižavali. To je, složićete se, ona velika razlika između nas i ovih novopečenih oslobodilaca. Šta oni misle, uopšte mi nije važno. Za mene oni su obični izdajnici svog naroda jer zarad svojih prljavih interesa i njihovog ostvarenja prouzrokuju ogromnu mržnju i patnju.”

 

O budućnosti:

„...znate, mi smo ovde doživeli mnogo tragedija i patnji, imamo mnogo bola u našim srcima, naši životi su uzdrmani i iz korena izmenjeni nedavnim događanjima, to je ono što mi više ne možemo da ispravimo i ono sa čime ćemo otići na onaj svet...a ja sam već blizu toga. Ali, zbog onih koji ostaju mi moramo da imamo veru i nadu da će se stvari promeniti na bolje, da će se vratiti pravednija, mirnija vremena, vremena iskrenosti i prijateljstva.

Učestvovao sam u više ratova, ali uvek za pravednu stvar. Nikada se nisam borio za lične interese, već za naše ljude, za naš narod. Zbog toga sam spokojan, još uvek imam osmeh na licu i nadam se da će se jednog dana vratiti zemlja slobode i pravde...Ja neću tada biti tu, ali će biti moji potomci, i potomci mojih sunarodnika, biće ujedinjeni kao braća...Videćete da će biti tako...Niko ne može da zaustavi točak istorije... ”

O Ibraju Musi govore njegova dela. Vrednosti za koje se zalagao, bez rasnih i verskih predrasuda, predstavljaju trajnu inspiraciju za sve borce za bolju budućnost.


Intervjuisao:
Enriкo Vinјa, Udruženje SOS Jugoslavija – SOS Kosovo i Metohija

Izvor:
http://www.resistenze.org/sito/as/sosyu/assy9l13-005673.htm