LOMAČA ZA MRTVE
 

      Ko god je krajem 1943. ili početkom 1944. godine prolazio drumom od Beograda prema Avali, na deonici dugoj tri do četiri kilometra, kod sela Jajinaca, morao je da oseti strahoviti smrad koji je ponekad primoravao ljude da stavljaju maramicu na nos. Taj smrad, karakterističan za zgarišta tek bombardovanog grada, bio je još nepodnošljiviji kada je vetar duvao sa Torlaka, od one crkvice na brdu gde počinje selo Kumodraž. Dim, crn kao čađ, uzdizao se negde ispred velike zemljane piramide na bivšem vojnom strelištu beogradskog garnizona i neprestano je održavao vezu sa oblacima. Od drveća, kućica i visoke trščane ograde koja je opasivala strelište, nije se mogao videti nikakav plamen. Prolaznik je mogao samo da nagađa otkuda ovaj dim i šta to gori, ali stanovnici Jajinaca, Rakovice, Kumodraža, Belog Potoka i drugih sela u okolini dobro su znali njegovo poreklo. Oni su često viđali zatvorene nemačke kamione i tamnozelene „Marice“ kako ulaze u strelište i posle toga dugo su slušali pucnjeve.

      Na strelištu kod sela Jajinaca pobijen je i zakopan jedan grad od oko 70.000 stanovnika. Grad Srba iz svih krajeva Srbije, grad Jevreja. Onda, kad je ratna sreća počela da okreće leđa Vermahtu, trebalo je skloniti tragove tog grada mrtvih i zato vatra nije prestajala da gori.

      Tragovi su zaista uklonjeni: pobijeni ljudi su spaljeni, njihove nedogorele kosti istucane, a pepeo razvejan po okolnim njivama.

      Samo, neki su ipak ostali živi.

      Pobegla su četvorica osuđenih na smrt, kojima je ta kazna bila odložena da bi spaljivali leševe.

      Ovo je priča jednog od njih.

      Priča Momčila Damnjanovića koji je, pre svrstavanja u kategoriju za streljanje, bio vlasnik kafane i knjigovođa zadruge u selu Vrbovci. 

SMEDEREVO 

      Već  devet dana drže nas dvadesetak seljaka iz Vrbovca u podrumu sreskog načelstva. Pod je zemlja. Ležimo na ponjavama koje smo poneli. Načelnikov služitelj Hristivoje donosi nam samo vodu. Od hrane ništa. Ali zato je rodbini dozvoljeno da nam svakog dana u podne ponešto doturi. Donosi nam rodbina, a šalju nam pakete i iz grada. Ko to čini ne znamo. Tek, za ovakvu priliku mi se čak i odlično hranimo.

      Drže me ovde, a niko ništa ne pita.

      Ljotićevci su me uhapsili jednog od prvih dana septembra 1943. Zapravo, dan se još čestito nije ni savio kada su zajedno sa kišom provalili u moju kuću.

      Već  deset dana drže nas ovde, a niko ne zna za našu tajnu, ne znaju za našu akciju koja nije izvršena.

      U stvari, na dan uoči hapšenja nas dvadesetak, od kojih neki nisu ni dospeli u zatvor sreskog načelstva u Smederevu, spremalo se da pomogne petorici partizana koje su ljotićevci blokirali u jednoj seoskoj kući. Povadili smo svoje skriveno oružje i približili se obruču oko zgrade, ali nismo imali vremena da ma šta preduzmemo. Partizani su bacili nekoliko bombi i obruč je popustio. Izvukli su se svi sem jednog. Pokušali smo i sami da napustimo selo. Međutim, naišli smo na drugi obruč kod poslednjih seoskih kuća. Razišli smo se i posakrivali oružje. Ostali smo nezapaženi, ali većina nas bila je odranije na spisku sumnjivih. Činjenica što su partizani boravili u selu bila je dovoljan razlog za naše hapšenje.

      Desetog dana uveče budi nas služitelj Hristivoje. Stoji na vratima i proziva. Pritvorenici izlaze jedan za drugim. Posle pola sata vraća se onaj prvi. Unose ga. Krvav je i iznemogao od batina. Unose drugog, trećeg... Čujem kako Hristivoje uzvikuje i moje ime. Polazim. Čim sam napustio podrum, na dva-tri metra od vrata, zgrabiše me dva civila ispod miške. Više me nose nego što idem. Otvoriše se vrata jedne sobe u prizemlju. Zaslepi me jaka svetlost.

      Bila je to obična soba u kojoj su u toku dana radili opštinski službenici. Dva stola, peć, orman i nekoliko stolica. U jednom uglu otvoren kofer pun pendreka. Na podu tragovi krvi.

      Čovek za velikim stolom odmah se predstavi:

      - Znaš li ti da smo mi iz Beograda... iz Specijalne policije?...

      - Bolje odmah sve priznaj da ne diramo one stvari - umeša se drugi pokazujući rukom na kofer.

      Nisam imao šta da priznam. U partizanima nisam bio. (Pomagao sam ih novčano i skupljao priloge, ali zar nisam ranije već bio dva puta u ovom istom podrumu). Akcija, za pomoć partizanima opkoljenim u kući zakasnila je i nije obavezivala ni na kakvo priznanje.

      - Nemam šta da priznam - rekoh i glasno.

      - Nemaš?  Jesi li siguran? - viknu onaj iza stola unoseći mi se u lice. - A Kika? Kakav ti je rod Kika Damnjanović?

      Bio je to nesporazum. Ja sam stvarno imao sinovicu Živku Damnjanović-Kiku. Ali moja sinovica je već bila mrtva. Još 1942. godine izvršila je atentat u jednom mladenovačkom hotelu, ubila trojicu nemačkih viših oficira i zatvorila se u hotelsku sobu. Zatim, pošto su je opkolili, izvršila je samoubistvo. Agenti su, međutim, mislili na drugu Kiku. Mislili su na Božidarku Damnjanović, čuvenog partizanskog komandira, koja je imala isti partizanski nadimak kao i moja sinovica.

      - Ne poznajem nikakvu Kiku!

      - E, vala, upoznaćeš je! - Rekavši to, onaj  visoki ustade i s drugom dvojicom prihvati se posla. Vezali su mi ruke ispred grudi i noge u visini članaka. Onda su mi naredili da čučnem. Dok sam čučao, prebacili su mi vezane ruke preko kolena, a zatim su iz jednog ugla uzeli podeblju motku i proturili je između ruku i kolena. Motka je tako postala neka vrsta osovine, a ja točak. Podigli su motku i stavili je između dva stola. Jedan me dohvati za glavu i snažno gurnu. Okrenuh se oko motke.

      - Ajde, priznaj - reče - da ne postaneš ringišpil...

      Tukli su me dok košulja nije pocrvenela. Dotad nisam verovao da čovek može da klone tukući čoveka i nisam znao da se pendreci mogu polomiti. Ali dok sam to saznao, gotovo sam izgubio moć govora. I da sam hteo nešto da priznam, ne bih mogao.

      Izvadiše motku, razvezaše užad i predadoše me dvojici pritvorenika da me odnesu u podrum. Prihvatiše me moji seljaci. Jedan od njih sipao je na mene rakiju. Kada se odeća dobro napila rakije, spustiše me na ponjavu. Celo moje odelo pretvorilo se tako u veliku oblogu od alkohola koja je trebalo da izvuče naboje i modrice.

      Bio je već kraj oktobra kada su nas jednog jutra izveli u dvorište i stavili nam „lisice“ na ruke. Magla se tek digla i kiša je počela da pada. Vodili su nas prema železničkoj stanici. Mi smo stavili svoje ponjave na leđa. Odela umazana, prljava od zemlje. Miodrag Milićević ide bez opanaka, u čarapama. Noge su mu toliko otečene od batina da nije mogao da navuče ništa od obuće. Ja sam svoje opanke iz istih razloga rasporio sa gornje strane i uvezao ih kanapom i žicom. 

BANJICA 

      U Beograd smo stigli istog dana po podne. Više od pola časa vukli smo se ulicama. Učinilo mi se da sam u nekom nepoznatom, stranom gradu. To mi se zbog ruševina samo učinilo.

      Zatvor Specijalne policije u Đušinoj ulici bio je prepun, pa su nas smestili u veliku prolaznu sobu. „Starosedeoci“ odmah zapodenuše razgovor, željni su vesti, ali mi ih u tom pogledu ne možemo obradovati. Neki mladić iz okoline Beograda dade mi svoju novu bluzu, a moju od šajaka, mestimično krvavu, reče da stavim ispod sebe, na pod. Pokloni mi i dobre plitke cipele.

      Još  uvek sam se rđavo osećao. Tabani otečeni, telo u modricama. U takvom stanju nisam ni pomišljao na bekstvo, jer i da se ukaže neka povoljna prilika, ne verujem da bih mogao da je iskoristim. Kretao sam se kao da imam okove. Sve to dovelo me je u ono stanje ravnodušnosti kada se, svesni da sami ne možemo ništa preduzeti, uzdamo u čuda. Jedino neko bombardovanje, mislio sam, bombardovanje koje bi porušilo ogradu,  otvorilo vrata i obezglavilo čuvare, moglo bi da donese slobodu.

      Otkako sam došao u zatvor, niko mi ništa zvanično nije saopštio. Uostalom, to nije ni bilo uobičajeno. Samo, sećam se, oni koji su me tukli u Smederevu, pomenuše Jajince. Ovde, u Đušinoj ulici, imao sam prilike da mnogo više saznam o strelištu u Jajincima i putevima kojima se tamo odlazilo. Dvadesetog dana pozvaše nas u hodnik da nešto potpišemo. Šta smo potpisivali, niko nam nije rekao, ali sam u desnom uglu formulara pročitao: „Prva-A kategorija“. To je značilo: osuda na smrt, kategorija za streljanje.

      Ne sećam se kako sam ušao u kamion. Vožnja je trajala petnaestak minuta. Možda ni toliko. Kamion je bio pokriven ciradom, a na onom, otvorenom delu, sedeo je red žandarma, tako da se nije video ni krajičak ulice.

      Kamion je stao. Našli smo se u velikom dvorištu. Svuda unaokolo protezao se zid visok oko pet metara, a na uglovima još dva-tri metra iznad ograde, štrčale su kupole sa mitraljezima i reflektorima. Kao neka bela, masivna i teška kutija, ležala je nekadašnja kasarna Osamnaestog pešadijskog puka. Okna, premazana bojom zidova, gotovo se nisu primećivala.

      Iz kamiona su nas odveli u neku drvenu baraku. Karantin. Pred veče dođe stražar i prozva Milutina Ivanovića, Miodraga Milićevića i mene. Sva trojica smo iz Vrbovca. Stražar reče da za prvu kategoriju karantin ne važi.

      Naše novo boravište je soba broj 66 na drugom spratu. Odmah po dolasku sobni starešina nam je došapnuo da se čuvamo ubačenih agenata. Za šezdeset dana i noći, koliko sam proveo u sobi 66, nikad nisam sišao u dvorište niti sam video koga iz druge sobe. Šetali smo jedanput dnevno hodnikom, dok su vrata drugih soba bila zatvorena. Dani su se ređali jedan za drugim. Svake večeri odlazili smo na počinak ne znajući da li ćemo dočekati jutro. Noću nas je budilo zveckanje ključeva, otvaranje vrata, kloparanje, dolazak i odlazak kamiona, krikovi. Sve je to govorilo da se stanovnici logora smenjuju, da ljudi zauvek odlaze. Taj noćni „život“ nas je mučio, lomio, više nego batine.

      Jednog dana u sobu je banuo upravnik logora Vujković. Odmah s vrata pošao je ka prozorima. Zagledao je okna, a onda, najednom, poče da šamara i udara nogama sobnog starešinu. Neko od ljudi iz sobe zagrebao je noktom obojeno okno pa je moglo da se viri u dvorište.

      Druge ili treće noći posle ove posete, iz susedne sobe u kojoj su bile smeštene žene, čula se velika galama. Posle nekoliko pucnjeva sve se utiša. Pred zoru žene su nam kucanjem u zid javljale: Vujković je ubio jednu devojku koja je virila kroz vrata. Druge tri su ga popljuvale zbog toga. Sada su i one mrtve.

      Jedanput u petnaest dana mogli smo da primamo pakete. Hleb u paketima bio je uvek presečen i do nas je dolazilo od hrane obično samo ono što se našim čuvarima nije dopadalo. Tako sam i ja, pored hleba i nekoliko jabuka, dobio i jednu sasušenu, crvenu papriku. Čudio sam se što žena šalje ljutu papriku kad zna da nema uz šta da se pojede. Dao sam je jednom drugu iz sobe. Ali malo kasnije on se prišunja oprezno i, pazeći da ga niko ne vidi, doturi mi ceduljicu.

      - Bila je u paprici - šapnu.

      Na komadiću hartije žena je napisala pismo.

      Dvadeset drugog decembra 1943. godine u sobu je ušao ključar u pratnji žandarma. Prozvao je Milutina Ivanovića, Miodraga Milićevića i mene i rekao da spremimo svoje stvari. Bili smo zbunjeni i mi pozvani i svi ostali iz sobe. Dosad niko nije otišao na strelište sa svojim stvarima. Dok smo se tako smušeni pakovali, žandarm reče:

      - Ne bojte se, idete na rad!

      Nismo verovali. Oprostili smo se od ostalih kao da polazimo na streljanje. 

JAJINCI 

      Čim smo izišli iz „Marice“, spazili smo još tri ista takva automobila. Bilo je ukupno dvadesetak logoraša. Stajali smo pred kućom čiji se krov gotovo rukom mogao dohvatiti. Ograda uza sam zid kuće bila je viša od krova. Nemački poručnik iz pratnje nam je govorio. Ovde, na strelištu, treba da obavimo neki posao koristan za nemački Rajh. Za to ćemo biti nagrađeni. Ali, ako neko pokuša da beži, biće odmah streljan.

      Iz naše grupe izdvoji se jedan oronuo, stariji čovek i reče da je bolestan. Posle se utvrdilo da je od nas dvadeset polovina nesposobna za rad.

      - Vi ćete u bolnicu - prevede im tumač poručnikove reči.

      Nas „zdrave“ uveli su u ukopanu kuću. Bio je to nekadašnji barutni magacin: jedna velika prostorija sa prozorom do same tavanice. Mislimo da ćemo tu ostati i pokušavamo da se dokopamo prozora. Ali devet „zdravih“ nije u stanju da podigne jednog čoveka! Uto se čuše glasovi i zveckanje. Ušli su Nemci sa lancima i počeše da nas okivaju. Nekoliko rafala iz mašinke, ispaljenih u blizini, za trenutak nadjačaše lupu čekića, a onda se sve utiša.

      Bio je već pao prvi mrak kada smo napuštali barutni magacin. Nemci-sprovodnici išli su normalnim korakom, a mi, sputani okovima, morali smo i da potrčimo da ne bismo zaostali. Okovi su stezali još uvek otekle noge, lanci u zveckali, a ja sam se radovao. Zaista sam se te večeri radovao gvozdenim prstenovima, jer su oni bili pouzdan znak da nas neće odmah streljati.

      Teško bi se moglo reći čemu je služila prizemna zgrada u koju su nas uveli, ali u njoj se, svakako, nije nikad  stanovalo. Odmah, sa vrata, udarao je jak miris znoja. 
 

Samo jedan prozorčić i jedna vrata. Dole, na betonskom podu, pored samih zidova leži na usitnjenoj slami stotinak ljudi. Neki od njih podupiru se laktovima i pridižu glave. Većina, međutim, nije nas udostojila toga truda. Njihovi zaustavljeni pogledi i dlakavi obrazi, neprirodno izdubljeni ispod jagodica, daju utisak neke provizorne mrtvačnice u koju su ljudi doneti nekoliko časova ranije nego što je to bilo potrebno.

      Spustio sam se na ležaj do nekog mladića sa riđom bradom. Od njega sam saznao da je njihovo glavno i jedino zanimanje spaljivanje leševa. Mladić je progovorio još nekoliko reči, a onda je naglo ućutao. Na prozorčiću se pojavi glava vojnika. Sa spoljne strane zida napravljeno je nekoliko stepenica da stražar, kad se popne na njih, može da ima celu sobu na oku. U uglu, preko puta, poznao sam jednog advokata iz Smedereva - Jevrejina. Većina stanara ove sobe su Jevreji, izuzev nas desetorice koji smo tek stigli, i dvadesetak Cigana.

      Ujutro, dok nas Nemci već treći put prebrojavaju, razgledam okolinu. Vidi se samo Avala i nebo. Čudim se, ipak, tolikoj tačnosti. Broje nas kao da smo dragulji, a ne ljudi koji idu da spaljuju mrtve.

      Pošto su nas i peti put prebrojali, krenusmo. Dosta je sveže. Osećam svrab po celom telu od vašiju koje su me noćas izujedale. Put pod nama je kaldrmisan, ali klizav. Promiče redak sneg i odmah se topi u blatu. Levo i desno od puta su neki rovovi. Tek što smo malo odmakli od barake glavnog strelišta, vidimo lomaču nesagorelih leševa. Pri vrhu poznadoh odelo onog starog čoveka koji se sinoć javio da je bolestan.

      Kolona se zaustavila pred simetrično iskopanim rakama. Vire leševi. Pre nego što se pristupi poslu, nas nove dodeljuju već postojećim grupama. Prva grupa radi u jami, vadi leševe i tovari ih na nosila sklepana od dasaka. Druga prenosi leševe od rake do lomače, treća izvlači pepeo ispod lomače, tuca nesagorele kosti, prosejava i raznosi pepeo. Četvrta grupa otkopava i zatrpava rake, skuplja krpice koje otpadaju sa leševa.

      Rad nadgleda narednik Štegeman i s bagremovim štapom u ruci tera one što prenose leševe. Ja sam u samoj jami, hvatam leševe i utovarujem ih. Gazim po onome što su nekad bili ljudi, po usahlim, sasušenim telima kojima su odela postala komotna, cipele istrulele. Nešto me tišti, steže i muči, gotovo da zaplačem. Dođe mi da skočim iz rake, da dohvatim narednika Štegemana i da ga zadavim. Ali onda se setim kako su mi malopre ispala nosila iz ruku kada sam pokušao da nosim leš.

      Štegeman je dunuo u pištaljku. Doručak. Oni stari iskočiše iz rake, i koliko su im dozvoljavali okovi, trčali su ka kazanu iz koga se pušila voda pomešana sa malo brašna. Ja sam samo polako izišao iz rake i seo. Nisam mogao da jedem. Gledao sam dole, u ugao, ispod sebe. Neki dečak od najviše deset godina u plavom matroskom kaputiću koji je na dva-tri mesta probijen. Oko tih poderotina velike stvrdnute mrlje. Preko njegovog vrata dugačka kosa plave žene.

      I dečak je plav.

      Opet se čula pištaljka. Oni koji nisu pojeli doručak prosipaju ga i nastavljaju da rade.

      Gomila leševa raste da bi se pretvorila u lomaču.

      Lomača, to su u stvari četiri kamena-ivičnjaka zakopana u zemlju i četiri gvozdene šine koje ih odozgo povezuju. Preko te četiri šine poređano je još nekoliko tako da je napravljena neka vrsta rešeta. Leševi se preko tog velikog rešeta slažu kao drva. Do uveče naslagano je oko 700 leševa, a sada smo ispod šina nabacali drva, polili ih mašinskim uljem i zapalili.

      Zapahnuo nas je smrad sprženog mesa i sagorele kose. Crn dim počeo je da se koluta, a leševi na lomači pucketali su kao čamovina.

      Ponovo su nas prebrojali. Prvi radni dan je završen.

      Drugog dana radio sam u jami u kojoj su bile pokopane devojke i žene, većinom Jevrejke. Nemci su nam naredili da sa leševa skinemo samo zlato i gumu. Po podne je došao kamion i odvezao veliku hrpu čizmica i kaljača. Dve porcije, koje stoje na ivici jame, napunili smo zlatnim nakitom, prstenjem i malim satovima.

      Štegeman je od jutros besan. U blizini jama kod kojih smo juče radili našao je nekoliko natrulih krpica. Pretukao je ljude iz četvrte grupe koji zatrpavaju rake.

      Nemcima se izgleda žuri. Četvrtog dana su mehanizovali transport leševa. Od rake do lomače postavili su prugu u dužini od desetak metara. Po njoj je išao vagonet iz koga je štrčao visok stub sa četiri direka-podupirača. Na vrhu srednjeg stuba postavljena je dugačka poluga. Ta poluga sa ogromnom lopatom na kraju mogla je da se diže i spušta, da se iskreće ulevo i udesno. Pošto se vagonet približi raki, poluga se spušta i na lopatu se utovaruju po dva leša, onda se vagonet gura ka lomači poluga se iskreće i leševi padaju na zapaljemu kamaru. Na taj način moglo je mnogo više da se uradi. Spaljivali smo dnevno oko 1.200 leševa.

      Radim već skoro dvadeset dana i navikao sam se na mnoge stvari. Ali danas sam doživeo nešto i za ovdašnje pojmove neuobičajeno. Video sam živog čoveka na lopati.

      Nemački vojni lekar dr Jung, koji nas često posećuje, naredio je da se jedan iznemogao i bolestan mladić, muzikant iz Smedereva, ubaci živ na lomaču. Dograbili su ga nemački vojnici i s mukom ga stavili na lopatu. Ali, čim je poluga počela da se diže, on je iskočio. Čudio sam se otkud tom mladom Jevrejinu toliko snage. Klekao je ispred dr Junga i Štegemana i počeo da ih moli.

      Štegeman je izvadio svoj revolver i... metak je slagao. Slagao je i drugi, i treći... Tada je dr Jung pružio Štegemanu svoj revolver. Molba mladića koji nije više mogao da radi uslišena je utoliko što je dobio metak s leđa, u potiljak. Nekoliko trenutaka kasnije njegov leš bačen je na veliku lopatu, a zatim spušten na lomaču. Goreo je zajedno s onima koje je i sam otkopavao.

      U Jajincima je vladao surov zakon: živiš dok možeš da radiš. Nijedan od onih koji su se javili lekaru ili u bolnicu nije se više vraćao u sobu. Obično smo sutradan viđali njihova tela na lomači. Tek tu, u Jajincima, počeo sam da shvatam koliko mi je pomogao onaj nepoznati mladić iz Đušine ulice poklonivši mi bluzu i cipele. Zahvaljujući dobroj odeći i obući nisam poboljevao i mogao sam da radim.

      Posle ovog javnog ubistva postala mi je jasna sudbina svih nas koji spaljujemo leševe. Živećemo dok ima punih raka, dok ima leševa. Zatim, kad sve popalimo, doći će neko da spali nas.

      Smrt mladoga muzikanta bila je poslednja opomena. I ranije sam razmišljao o bekstvu, ali sada sam odlučio da to što pre pokušam. Jedan poveći perorez, koji sam našao u raci, oštrio sam svake večeri o komad betona ispod glave. Probao sam da skinem okov s desne noge i na moju veliku radost primetio sam da ide. Smakao sam ga do pola pete, ali dalje nisam smeo plašeći se da ga neću moći ponovo da navučem.

      Nekoliko dana kasnije našao sam u jednoj raci žensku svilenu čarapu. Uveče sam je zavio preko tabana i okov je sasvim lepo skliznuo, a zatim sam ga na isti način i navukao. S jednom slobodnom nogom mogao sam da bežim. Ali kako? Svuda oko strelišta visoka trščana ograda izukrštana bodljikavom žicom. Naša zgrada je takođe, ograđena. Jedan stražar stoji na vratima izvan žice, a drugi unutar žice, kod prozorčeta.

      Baš  tih dana, kad sam najviše razmišljao o bekstvu, priđe mi Vlada Zečević:

      - Ti se spremaš da bežiš - šapnuo je.

      Pogledao sam ga tako začuđeno i prekorno da su reči bile gotovo izlišne. Ali na tom se razgovor nije završio. Vlada je bio uporan i reče da je primetio kako ispod ponjave pokušavam da skinem okov. Priznao sam. Toga dana smo zajedno utovarivali leševe. Utvrdili smo da i jedan i drugi možemo da skinemo okov s jedne noge. Napravili smo i plan bekstva. Nedeljom je slobodan dan i smemo da provedemo popodne pred vratima. Sačekaćemo Nemca sa kazanom i javićemo se dobrovoljno da donesemo vodu za piće. Česma se nalazi na 200 do 300 metara od naše zgrade. Kod česme ćemo ubiti Nemca i pobeći. Samo, trebalo je da nas bude četvorica. Suviše smo slabi. Ostalo je na tome da Vlada nađe još dvojicu i da preko jednog starog Jevrejina, koji je već duže tu, ispita koji bi pravac bio najbolji za bekstvo.

      Sa zebnjom i radošću očekivao sam sledeću nedelju. Svake večeri sam se vežbao u skidanju okova. Išlo je već tako lako da sam za nekoliko sekundi mogao da ga smaknem.

      Nedelja je osvanula pod snegom. Odmah posle ručka izišao sam pred vrata. Stajao sam dva sata, ali svaki sledeći minut unosio je sve veću uznemirenost, nervozu. Nekoliko puta sam ulazio, izlazio. Gledao sam u nebo i preklinjao da pusti sneg. Jer, ako ne padne, potera bi lako mogla da pročita naše tragove. Stezao sam u džepu nož koji je bio oštar kao brijač.

      Negde pre četiri časa sneg je opet počeo da promiče. Stražar sa spoljne strane odšetao je do desnog ugla žičane ograde i tamo se sreo sa stražarom koji je napustio svoje mesto kraj prozorčeta na zgradi. Razgovarali su. Nemac sa kazanima, koji treba da sprovede ljude za vodu, ne dolazi. Sigurno je prošlo četiri. Još malo pa će nas zaključati. Nemca koga treba da ubijemo još uvek nema. Pogledah Vladu. On dade jedva primetan znak glavom i pođe ka uglu dvorišta suprotnom od onog gde su stajali stražari. Požurih za njim koliko su mi lanci dozvoljavali. Kad sam zamakao iza zida, Vlada je već skinuo okov i počeo da se penje na žicu. Skinuh brzo okov i uzeh ga u ruku. Ona dvojica za mnom učinila su isto. Stražari su i dalje razgovarali. Prebacismo se preko žice.

      Pojurio sam svom snagom za Vladom Zečevićem. Trebalo nam je deset minuta da stignemo do trščane ograde. U blizini stražarske kućice, koja je bila prazna, napravili smo rupu i provukli se. Jevrejin iz Smedereva, dao nam je dobar pravac. Ali ne treba se unapred radovati. Ko zna hoće li nas stići potera?

      Odmakli smo već kilometar od ograde. Osvrnemo se i gledamo sa brda. Vidljivost je veoma slaba: mešaju se sneg i prvi sumrak. Sve je tiho. Ne čuje se nikakva galama koja bi govorila o uzbuni. Izgleda da naše bekstvo nije primećeno.

      Pošli smo prema Grockoj. Sneg veje i pokriva naše tragove. Jedna cipela mi je spala još kad sam preskakao žicu. Bacam i drugu da bih mogao bolje da bežim.

      Cele noći nismo stali. Pred zoru ugledasmo u daljini reku i neko naselje. Dunav i Grocka.

      Sklanjamo se ispod jedne ćuprije na seoskom putu. Odlučujemo da tu sačekamo   veče. Kažem drugovima:

      - Treba zapamtiti 29. januar 1944.

      Nisko, gotovo iznad naših glava, preleću nemački lovački avioni. Kao da nas traže. 

„Pobegli od smrti“

Momčilo Marić