Balkan: o nostalgičarima Titove Jugoslavije


Autor : Mark Ečeveri
 

(Beograd) Od početka oktobra, jedna predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta  u Beogradu privlači pažnju građana. Srpska prestonica je preplavljena plakatima za predstavu „Rođeni u YU“, Dina Mustafića. Reč „YU“, naravno, ima jedno jedino značenje, Jugoslavija.

Ova dva slova, koja su bila štampana na svakom proizvodu nekadašnje socijalističke federacije (1943-1992), navode svake večeri balkanske narode na preispitivanje identiteta. Identiteta koji je dvadeset godina lutao po krivudavim stazama istorije. To je ključ uspeha pomenute pozorišne predstave, ali možda ne samo to.

Nekoliko kilometara dalje od zgrade pozorišta, napuštamo predstavu, ali ne ulazimo sa obe noge u stvarnost.

Udobno smešten u svoja sećanja, u svojoj kući u Beogradu, osamdesettrogodišnji general Stevan Mirković, predusretljiv je kada dođe do razgovora o prošlosti. Sa najvišim činom jugoslovenske vojske krajem 80-tih, on ima odlikovanja za koja bi na tržištu mogao da dobije dobru cenu i pronađe kupce. Činjenica je da i danas, Jugoslavija i njeni simboli predstavljaju hleb mnogim trgovcima suvenira.

 

Više od sto hiljada deklarisanih „Jugoslovena“


Za generala ti suveniri imaju smisao i ako ih sa ponosom pokazuje posetiocima, to je zato što čvrsto veruje u preporod „njegove“ Jugoslavije.

„Situacija je sada dovoljno zrela da se ponovo ujedinimo“, - tvrdi promuklim glasom.

Da nije više od sto hiljada ljudi koji se širom Balkana deklarišu kao jugosloveni, njegov glas bi bio samo razmišljanje jednog melanholičnog starijeg čoveka.

Ali, koliko ih tačno ima? Teško ih je sve pobrojati. „U Srbiji, zvanično ima više od 80000 građana koji se deklarišu kao jugosloveni“, kaže Snežana Ilić, direktor Centra za razvoj civilnog društva, nevladine organizacije koja se bavi zaštitom ljudskih prava sa sedištem u Zrenjaninu, na severu zemlje.

„Iako u BiH i Crnoj Gori ne možemo da procenimo tačan broj, sa sigurnošću možemo da kažemo da ih u Hrvatskoj ima više desetina hiljada. Nažalost, formulari popisa stanovništva im ne dozvoljavaju da se tako izjašnjavaju.

Ustav Republike Hrvatske čak zabranjuje slobodu udruživanja ukoliko je cilj tog udruživanja stvaranje bilo kakve zajednice južnih slovena.“

 

Ukratko, jedne nove Jugoslavije. Zemlje čije je prostore pogodio vihor rata.

 

U stvari, deklarisati se kao jugosloven posle ratova u Hrvatskoj i Bosni s početka devedesetih godina prošlog veka, predstavlja svojevrstan izazov. General Mirković nas podseća:

„Za vreme Jugoslavije strahovali smo samo od jedne stvari. To je nacionalizam. Kao što znate, Belgija, na primer, ima problem sa dva naroda, mi smo ga imali sa dvadesetak.“

Prva dešavanja leta 1991. godine, potvrdila su te strahove i uslovila masakre koji su usledili narednih godina.

Snežana Ilić ukratko kaže:

Ukoliko dođete u Sarajevo ili Vukovar i predstavite se kao jugosloven, ljude to trenutno asocira na dešavanja za vreme vladavine Slobodana Miloševića.

To možda i možemo da razumemo, ali ne treba vezivati ime Jugoslavije isključivo za njene poslednje godine. Ne treba vezivati ga za ideju čoveka koji je želeo dominaciju nad tim prostorom.

 

Crvena zvezda na plavo, belo, crvenoj podlozi

 

Vratimo se, dakle, u vreme kada je Tito bio predsednik, u period od kraja drugog svetskog rata do njegove smrti 1980. godine. Tada su Srbija, Hrvatska, Slovenija, Crna Gora, Bosna i Makedonija bile u sastavu jedne države. To je bila federalna, decentralizovana zemlja sa autokratskim režimom i samoupravnom ekonomijom.

Ovaj povratak u prošlost obeležava svake godine hiljade građana koji se okupljaju u muzeju 25. Maj, kako bi proslavili nekadašnji Dan Mladosti i Titov rođendan.

Tom prilikom, svetlost dana ponovo ugledaju jugoslovenske zastave sa plavo, belo, crvenom podlogom i zvezdom petokratkom u sredini, kao i drugi simboli Jugoslavije.

Turisti koji u tom periodu dođu u muzej, brzo mogu da primete da posetioci nisu samo stariji ljudi koji su bili svedoci tog vremena, već i mlađe generacije, sve do dece koja su tek prohodala.

Ima ih puno koji nisu bili ni rođeni u vreme slavne Jugoslavije, zemlje za kojom žale. Bez obzira na to, Vladimir Milosavljević, predsednik udruženja Naša Jugoslavija (fr. Notre Yougoslavie), koje je registrovano u Srbiji i Hrvatskoj, zahteva, između ostalog, status nacionalne manjine za jugoslovene u te dve bivše republike SFRJ.

„Mi govorimo isti jezik“

„Objektivno, možemo da konstatujemo da govorimo istim jezikom. Možda samo 10% do 15% ljudi kod nas govori neki drugi, strani jezik.

Mi i danas imamo velika preduzeca iz perioda Jugoslavije koja su i dalje ostala aktivna, kao i zajednicku putnu i železničku infrastrukturu koje i dalje koristimo.

Ali iznad svega, duboko verujemo da bi obnova jugoslovenske federacije garantovala stabilnost našeg regiona.“

Vladimir Milosavljević je istakao da je jugoslovenska ideja nastala mnogo pre socijalizma, još u XIX veku, da bi kasnije bila konkretizovana kroz osnivanje Kraljevine Jugoslavije u periodu između dva svetska rata.

 

Prošle godine Tim Džuda, britanski novinar i specijalista za region Balkana, konstatovao je nešto slično, ali nije otišao tako daleko u svojim razmatranjima.

On je tada mudro upotrebio neologizam „Jugosfera“, za prostor u kome probuđeni nacionalizmi i podele nisu uspeli da spreče i unište postojanje bratskih osećanja među narodima bivših republika federacije: de facto rekonstrukcija zajedničkog tržišta, obnavljanje kulturnih veza i pre svega postojanje svesti o pripadnosti zajedničkoj istorijskoj realnosti.

 

Međutim, jugosloveni se sa svojim ciljevima neizbežno približavaju sferi politike. To je ono što se ne dopada sadašnjim vlastima. One sumnjičavo gledaju na oživljavanje prošlosti u vreme kada nekoliko zemalja bivše Jugoslavije žele priključenje Evropskoj uniji.

Vlasti pre svega žele da Brisel više ne doživljava te zemlje kao „balkanske“ i nestabilne. U Srbiji, ministar za ljudska i manjinska prava, Svetozar Ciplic, zvanično je odbio zahtev jugoslovena da im se prizna status nacionalne manjine.

Teško se može reći da je to simbolična mera. Takvom odlukom jugosloveni su lišeni mogućnosti da obrazuju nacionalni savet kroz koji bi, između ostalog, mogli da rade na edukaciji svojih članova. Oni, takođe, neće imati pristup fondovima R. Srbije koji na godišnjem nivou finansiraju delovanje organizacija nacionalnih manjina.

„Jugonostalgija“ – pitanje koje se može rešiti u okvirima EU

Vladimir Milosavljević dodaje:

 

„Mi nismo protiv ulaska Balkanskih zemalja u Evropsku uniju. Naprotiv. Ali samo konstatujemo da ćemo u Evropi tražiti vrednosti koje smo već imali.“
Mnogi se još uvek sećaju politike Ante Markovića, poslednjeg premijera pre raspada Jugoslavije, čiji su liberalne reforme bile obećavajuće za EEZ. Svojim delovanjem, on je želeo da otvori vrata manje dogmatičnom režimu.

Prošle godine, unuk maršala Tita, koji se takođe zove Josip Broz, lansirao se duboko u srpsku politiku, uzimajući uzde nove komunističke partije. Podržava proces evropskih integracija i suptilno igra na kartu „jugonostalgije“.

„Neki od nas (jugoslovena) ostaju u komunističkoj ideologiji, ali drugi su daleko od nje“, pojašnjava lider udruženja „Naša Jugoslavija“.

To je dokaz da na Balkanu, iznad ideologija, u poslednjih dvadeset godina pre svega nedostaje zajednički život.

Izvor:

http://www.rue89.com/2010/12/12/balkans-ces-nostalgiques-de-la-yougoslavie-de-tito-180105