Балкан: о носталгичарима Титове Југославије


Аутор : Марк Ечевери

 

 

(Београд) Од почетка октобра, једна представа Југословенског драмског позоришта у Београду привлачи пажњу грађана. Српска престоница је преплављена плакатима за представу „Рођени у YU“, Дина Мустафића. Реч „YU“, наравно, има једно једино значење, Југославија.

Ова два слова, која су била штампана на сваком производу некадашње социјалистичке федерације (1943-1992), наводе сваке вечери балканске народе на преиспитивање идентитета. Идентитета који је двадесет година лутао по кривудавим стазама историје. То је кључ успеха поменуте позоришне представе, али можда не само то.

Неколико километара даље од зграде позоришта, напуштамо представу, али не улазимо са обе ноге у стварност.

Удобно смештен у своја сећања, у својој кући у Београду, осамдесеттрогодишњи генерал Стеван Мирковић, предусретљив је када дође до разговора о прошлости. Са највишим чином југословенске војске крајем 80-тих, он има одликовања за која би на тржишту могао да добије добру цену и пронађе купце. Чињеница је да и данас, Југославија и њени симболи представљају хлеб многим трговцима сувенира.

 

Више од сто хиљада декларисаних „Југословена“


За генерала ти сувенири имају смисао и ако их са поносом показује посетиоцима, то је зато што чврсто верује у препород „његове“ Југославије.

„Ситуација је сада довољно зрела да се поново ујединимо“, - тврди промуклим гласом.

Да није више од сто хиљада људи који се широм Балкана декларишу као југословени, његов глас би био само размишљање једног меланхоличног старијег човека.

Али, колико их тачно има? Тешко их је све побројати. „У Србији, званично има више од 80000 грађана који се декларишу као југословени“, каже Снежана Илић, директор Центра за развој цивилног друштва, невладине организације која се бави заштитом људских права са седиштем у Зрењанину, на северу земље.

„Иако у БиХ и Црној Гори не можемо да проценимо тачан број, са сигурношћу можемо да кажемо да их у Хрватској има више десетина хиљада. Нажалост, формулари пописа становништва им не дозвољавају да се тако изјашњавају.

Устав Републике Хрватске чак забрањује слободу удруживања уколико је циљ тог удруживања стварање било какве заједнице јужних словена.“

 

Укратко, једне нове Југославије. Земље чије је просторе погодио вихор рата.

 

У ствари, декларисати се као југословен после ратова у Хрватској и Босни с почетка деведесетих година прошлог века, представља својеврстан изазов. Генерал Мирковић нас подсећа:

„За време Југославије страховали смо само од једне ствари. То је национализам. Као што знате, Белгија, на пример, има проблем са два народа, ми смо га имали са двадесетак.“

Прва дешавања лета 1991. године, потврдила су те страхове и условила масакре који су уследили наредних година.

Снежана Илић укратко каже:

Уколико дођете у Сарајево или Вуковар и представите се као југословен, људе то тренутно асоцира на дешавања за време владавине Слободана Милошевића.

То можда и можемо да разумемо, али не треба везивати име Југославије искључиво за њене последње године. Не треба везивати га за идеју човека који је желео доминацију над тим простором.

 

Црвена звезда на плаво, бело, црвеној подлози

 

Вратимо се, дакле, у време када је Тито био председник, у период од краја другог светског рата до његове смрти 1980. године. Тада су Србија, Хрватска, Словенија, Црна Гора, Босна и Македонија биле у саставу једне државе. То је била федерална, децентрализована земља са аутократским режимом и самоуправном економијом.

Овај повратак у прошлост обележава сваке године хиљаде грађана који се окупљају у музеју 25. Мај, како би прославили некадашњи Дан младости и Титов рођендан.

Том приликом, светлост дана поново угледају југословенске заставе са плаво, бело, црвеном подлогом и звездом петократком у средини, као и други симболи Југославије.

Туристи који у том периоду дођу у музеј, брзо могу да примете да посетиоци нису само старији људи који су били сведоци тог времена, већ и млађе генерације, све до деце која су тек проходала.

Има их пуно који нису били ни рођени у време славне Југославије, земље за којом жале. Без обзира на то, Владимир Милосављевић, председник удружења Наша Југославија (фр. Notre Yougoslavie), које је регистровано у Србији и Хрватској, захтева, између осталог, статус националне мањине за југословене у те две бивше републике СФРЈ.

 

„Ми говоримо исти језик“

„Објективно, можемо да констатујемо да говоримо истим језиком. Можда само 10% до 15% људи код нас говори неки други, страни језик.

Ми и данас имамо велика предузећа из периода Југославије која су и даље остала активна, као и заједничку путну и железничку инфраструктуру које и даље користимо.

Али изнад свега, дубоко верујемо да би обнова југословенске федерације гарантовала стабилност нашег региона.“

Владимир Милосављевић је истакао да је југословенска идеја настала много пре социјализма, још у XIX веку, да би касније била конкретизована кроз оснивање Краљевине Југославије у периоду између два светска рата.

 

Прошле године Тим Џуда, британски новинар и специјалиста за регион Балкана, констатовао је нешто слично, али није отишао тако далеко у својим разматрањима.

Он је тада мудро употребио неологизам „Југосфера“, за простор у коме пробуђени национализми и поделе нису успели да спрече и униште постојање братских осећања међу народима бивших република федерације: de facto реконструкција заједничког тржишта, обнављање културних веза и пре свега постојање свести о припадности заједничкој историјској реалности.

 

Међутим, југословени се са својим циљевима неизбежно приближавају сфери политике. То је оно што се не допада садашњим властима. Оне сумњичаво гледају на оживљавање прошлости у време када неколико земаља бивше Југославије желе прикључење Европској унији.

Власти пре свега желе да Брисел више не доживљава те земље као „балканске“ и нестабилне. У Србији, министар за људска и мањинска права, Светозар Чиплић, званично је одбио захтев југословена да им се призна статус националне мањине.

Тешко се може рећи да је то симболична мера. Таквом одлуком југословени су лишени могућности да образују национални савет кроз који би, између осталог, могли да раде на едукацији својих чланова. Они, такође, неће имати приступ фондовима Р. Србије који на годишњем нивоу финансирају деловање организација националних мањина.

„Југоносталгија“ – питање које се може решити у оквирима ЕУ

Владимир Милосављевић додаје:

 

„Ми нисмо против уласка Балканских земаља у Европску унију. Напротив. Али само констатујемо да ћемо у Европи тражити вредности које смо већ имали.“
Многи се још увек сећају политике Анте Марковића, последњег премијера пре распада Југославије, чији су либералне реформе биле обећавајуће за ЕЕЗ. Својим деловањем, он је желео да отвори врата мање догматичном режиму.

Прошле године, унук маршала Тита, који се такође зове Јосип Броз, лансирао се дубоко у српску политику, узимајући узде нове комунистичке партије. Подржава процес европских интеграција и суптилно игра на карту „југоносталгије“.

„Неки од нас (југословена) остају у комунистичкој идеологији, али други су далеко од ње“, појашњава лидер удружења „Наша Југославија“.

То је доказ да на Балкану, изнад идеологија, у последњих двадесет година пре свега недостаје заједнички живот.

 

Извор:

http://www.rue89.com/2010/12/12/balkans-ces-nostalgiques-de-la-yougoslavie-de-tito-180105