KO JE BIO FRANJO RUDELIĆ
 

      Pogledao sam na sat: tačno 11 časova.

      Sedim u poslastičarnici „Dušek“ u glavnoj sarajevskoj ulici. Nedelja, početak jula i malo ko u ovo doba svraća u lokale. Zato se i nisam začudio kad sam u separeu našao samo nekog plavog, pegavog čoveka, sa kosom koja je ličila na vlasulju. Posle dva-tri minuta ulaze dvojica ustaša i sedaju za sto levo od mene. Naručujem dve krempite, iako mi se ništa ne jede. Krišom bacam poglede prema plavom čoveku i ustašama. Proveravam da li me motre. Ustaše jedu sladoled i pričaju dosta glasno o ženama. Plavi čovek jede alvu. To me malo smiruje. Ali ljudi koje čekam ne dolaze. Zapravo, ne znam ni ko od njih treba da dođe. Neko će svakako doći. Neko mora doći da me obavesti. Svejedno ko. Poznajem svakog od njih dvadeset osam pojedinačno i stalno gledam na ulazna vrata.

      Opet gledam na sat. Jedanaest  časova i pet  minuta.

      Zar je moguće da niko ne dolazi. Hiljadu pitanja i hiljadu pretpostavki plete mrežu iz koje moje misli trenutno ne mogu da nađu izlaz. Dvadeset osam ljudi imalo je zadatak da onesposobi železaru u Zenici. Trebalo je samo oštetiti ventilaciju u ogromnim visokim pećima pa da se „zaledi“ gvožđe. A takve „sleđene“ peći više nikom nisu od koristi i ne mogu se popraviti ni za godinu dana. Da li je onesposobljena železara koja sada, u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, nosi zvanični naziv „Hermann Gering Werke“. Da li je ubačen ekrazit u trbuhe tih gvozdenih giganta? Da li se ohladila i promenila boju crvena jara u njima?

      Ili je možda onih 28 ljudi osuđeno, možda su onemogućeni pa su odmah, kako je to bilo unapred dogovoreno, otišli u partizanski odred. Ako je tako, onda zaista uzalud čekam. Neću ih više videti.

      Ali u to ne mogu da verujem. Jedan sarajevski inženjer, koga lično poznajem, pričao mi je da je u petak, dakle, u dan određen za sabotažu, prolazio kroz Zenicu i da je čuo puškaranje. Kao da se vode ulične borbe, reče. Možda su visoke peći ipak zaustavljene, samo nikog nema da me o tome obavesti.

      11 časova i 10 minuta.

      Još  uvek čekam i još uvek nikog nema. A rekli smo tačno u 11. Zar da odem, a da ništa ne saznam? Zar da izgubim vezu sa grupom iz Zenice? To više nije bila samo moja stvar ili stvar jedne grupe. Zenički potoci gvožđa morali su da se zamrznu, njihovi tokovi morali su da se odvrate od fabrika u Trećem Rajhu.

      Jesu li potoci zamrznuti?

      U poslastičamici „Dušek“ situacija se nije bitno izmenila. Dvojica ustaša piju sada limunadu, a pegavi čovek sladi i drugu porciju alve.

      Svesno kršim pravilo konspirativnog rada: čekam više od 10 minuta.

      11 sati i 15 minuta.

      Ipak moram da krenem. U 11,30 časova imam sastanak na drugom kraju grada sa nekim od članova rejonskih komiteta. Jedva se dižem od stola, kao da me sapinju tegovi.

      Da li me lice odaje? Gledam u ogledalo iza leđa. Gledam. Vidim sebe i čoveka koji je jeo alvu kako naglo ustaje od stola. Skoro se sudarismo na vratima. Izvinite, kažem gledajući u njegove krupne pege. Čovek mrmlja nešto slično. Prilazim kasi i plaćam.

      Zašto je ustao taj čovek?

      Zašto je stao na vrata?

      Trudim se da ovom iznenadnom susretu pogleda ne pridajem važnosti. Trudim se, ali nema ogledala da vidim da li sam u tome stvarno uspeo. U jednom trenutku osetio sam da je došao kraj, kao da je neko s leđa šapnuo: ruke uvis. Nisam imao nikakvog oružja pri sebi.

      U parku, preko puta, više je sveta nego po trotoarima. Sunce je već prilično zagrejalo ulicu. Upućujem se prema „Zemaljskoj banci“. Trebalo je da se sastanak održi u kafani „Šedrvan“.

      Odmakao sam jedva dvesta metara od poslastičarnice kada čujem da neko viče iza mojih leđa:

      - Drugar!... Drugar!...

      Nastavljam ne okrećući se. Ko zna koga taj glas zove.

      - Drugar!... Drugar!...

      Čujem sad sasvim blizu. Možda sam baš ja; taj drugar. Možda je to... Okrećem se. Čovek iz poslastičarnice prilazi mi zadihan:

      - Jeste li vi čekali nekog iz Zenice?

      - Da!

      - Ama, to niste vi, trebalo bi da imate smeđu kosu!

      - Ja sam, kad vam kažem, ja sam čekao poruku iz Zenice...

      Ubeđivao sam pegavog čoveka, a istovremeno počeh da se kajem. Pokajao sam se zbog svoje suvišne radoznalosti u pogledu zeničke akcije...

      Bilo je sigurno prošlo 12 sati kada su me uvodili u „Privrednikov dom“, sad sedište ustaške policije. Ruke su mi vezali pozadi lancima i nisam mogao videti koliko tačno ima sati, ali na sastanak u kafani „Šedrvan“ svakako sam zakasnio. Trojica ustaša me drže na lancima. U mojoj pratnji nalaze se i ona dvojica iz poslastičarnice i pegavi čovek.

   Postavili su me u ugao jedne sobe tako da sam licem okrenut zidu. Pretresli su me. Uzeli su mi radničku knjižicu, prijavu i ključ od stana.

    - I ti veliš da si Franjo Rudelić, radnik? - govori ustaša Francetić prelistavajući radničku knjižicu.

   - Da.

   Prilazi i zagleda mi vezane ruke.

   - Zar i ti, katolik, da odeš u komuniste!

   Zatim uzima moj ključ sa stola i odlazi. Za vreme dok ustaše, po svoj prilici, borave u mom stanu, ostavljen sam na miru i imam vremena da razmišljam o svemu. Pegavi čovek došao je stvarno iz Zenice, samo, bio je ustaški agent. Naša akcija u železari je propala, jer je jedan od dvadeset osam izdao. Ostali su krenuli da izvrše sabotažu, a ustaše su već čekale u zasedi. Naročito me je dirnuo kraj vođe zeničke grupe. Kada se taj drug sa ekrazitom u ruci prišunjao jednoj visokoj peći, skrivene ustaše su ga ranile. On je nekako uspeo da pobegne u dvorište, ali dalje nije moglo. Izvukao je nož i preklao sam sebe.

   Ustaše su sada već uveliko u mom stanu.

   Koliko je sati?

   Bilo mi je veoma stalo do toga da doznam koliko je sati. U dva je u mom stanu trebalo da se održi sastanak nekolicine partijskih rukovodilaca, povodom akcije u Zenici.

   Da li je neko video kad su me uhapsili? Da li je neko javio?

   Može li se izbeći velika nesreća?

   Već  četvrti dan sam uhapšenik. U zoru su me vratili iz Zenice. Jedva se videlo kad su moji pratioci na stanici uzeli fijaker i ugurali me. Nisam mogao da idem.

   Ustaše u Zenici nisu saznale od mene ništa više nego što im je već bilo poznato, ali sam zato ja upoznao sasvim nov način batinanja. Obično me vezanog posade na stolicu. Onda jedan uzme pušku pa počne snažno da udara kundakom po butini od kolena naviše. Posle jedne takve porcije batina čovek se oseća kao da je bez nogu, kao da je između bedara i tela neka praznina i svaki čas posrće, pada. Imao sam osećaj da su mi jednostavno amputirali donje udove.

   Čudno je i pusto Sarajevo pred zoru. Čudne su one naherene kućice što sablasno izviruju praćene lupom kopita o veliki doboš kaldrme. Minareta iskaču, njišu se, čas kao visoka stabla potkresanih grana, čas tamo, u daljini, štrče kao palidrvca. Za koji minut oživeće iglasti vrhovi džamija, pospane hodže poći će na svoju jutarnju šetnju da pozdrave rađanje dana. Poći će kao što su išli juče, kao što će sutra poći, ravnodušno, sa izrazom dosade na usnama, kao da se u životu ništa ne može izmeniti, dogoditi između jednog i drugog jutarnjeg pevanja. Već su me uvodili u zgradu ustaške policije. Sa neke udaljene džamije dopirao je pozdrav suncu.

   Šef ustaške policije u Sarajevu Cividini ponašao se kao čovek koji je, eto, silom prilika na tom položaju, kao osoba koja vrši svoju dužnost nezainteresovano, činovnički, želeći samo da obavi formalnosti, da se drži reda, kako mu se ne bi moglo zameriti. Pa ipak, ni višegodišnje iskustvo policajca, koje mu je podarilo rafiniranost manira retko viđenu iza rešetaka, nije moglo da sakrije njegovo pravo lice iza prividne ravnodušnosti.

   Pitao je da li su me tukli, naizgled ubeđen da se nešto tako nije moglo ni desiti, mada je i za ljude koji su imali daleko naivnije oko to bilo očigledno. Onda je zazvonio i naredio svojim „dečkima“ da me odvedu da se odmorim.

   Zatvor Beledija, podignut u doba kada je ovim krajevima vladala Austro-Ugarska, bio je solidna građevina i imao je jaka gvozdena vrata tako da bi se ceo jedan vod vojnika morao dosta pomučiti da provali unutra. Kada su se ta vrata sklopila iza mene, napustila me je svaka pomisao na bekstvo. Bilo mi je veoma teško: znao sam da odavde nema spasa, da se neću izvući, i da je pitanje smrti samo jedno formalno pitanje: hoću li biti obešen ili streljan, za pet ili mesec dana.

   Čovek se nikad ne miri lako sa srnrću, pa čak ni onda kad je svestan da je dao i učinio sve što je mogao i trebalo da pruži. Ja sam, međutim, bio tek negde na pola puta. U takvim trenucima, u časovima kad se smrt javlja kao neminovnost, najbolja uteha su prijatelji. A ja sam imao tu sreću da ih nađem u ćeliji. Vaso Miskin, Mile Đurašković i Nisim Albahari uhapšeni su desetak dana pre mene i ležali su zajedno sa još dvadesetak ljudi.

   Trećeg dana po dolasku u zatvor Belediju pozvali su me agenti. Cividini me je primio sa uobičajenim smeškom i saopštio da treba načiniti zapisnik. Dao mi je olovku i papir rekavši da napišem sve počev od mog dolaska u Sarajevo do danas. Znao sam za ovaj metod saslušavanja i prihvatio sam igru. Izneo sam kako sam u Sarajevo došao po savetu lekara, jer sam bolovao na plućima, a ovde je bolja klima i jeftiniji život.

   Čim sam ušao kod Cividinija, stavio mi je diskretno na znanje da mu je poznato moje pravo ime. Sada, na kraju, opet je to ponovio:

   - Možeš ići, Iso Jovanoviću!

   U Belediji nam uopšte nisu davali hranu. Ko je imao rodbinu, mogao je dobijati spolja. Ja nisam imao nikog u Sarajevu. Đuraškoviću je majka donosila pakete, a Miskinu gazdarica kod koje je stanovao, pa je tako bilo hrane i za mene. Nisam morao da živim samo na ustaškoj vodi.

   Đurašković je jednog dana dobio kompot od šljiva. Nekom drugom zatvoreniku rođaci poslaše kompot od trešanja. Sedeli smo i jeli. Bila je to prava poslastica. Osladile mi se šljive pa rekoh:

   - Evo, ja ću progutati jednu košticu, pa tamo gde na strelištu izraste šljiva znaće se: tu je moj grob. Ti, Miskinu, progutaj trešnju pa će tako i tvoj grob biti obeležen.

   Ljudi u ćeliji prsnuše u smeh.

   Osmi dan boravka u Belediji. Kasno po podne na vratima se pojaviše agenti. Način na koji su me pozvali i poterali nije slutio ništa dobro. Cividini je bio u svojoj kancelariji. Pitao je svoje „dečke“ da li su večerali. Stajao sam u susednoj sobi. Posle nekoliko minuta ušao je Cividini i, pošto je bacio rasejan pogled po sobi, kao da me tada primeti, reče:

   - E, sad ćeš morati da govoriš... Gde je ona devojka koja je uhapšena u tvom stanu?

   - Devojka?

   Zaista sam se začudio. Bio sam se već pomirio sa sudbinom. Mislio sam da su u zatvoru svi oni koji su došli na sastanak u moj stan. Gde je ona devojka, ponavljao sam u sebi. Znači, pobegla je. Ona je slobodna!

   - Sad ćeš morati da progovoriš - ponavljao je Cividini gledajući u sat. - Dečki, preuzmite ga!

   Na Cividinijevom satu bilo je tačno 18,15. On je izišao iz sobe kada su „dečki“ počeli da me vezuju. Agent Trtek, čija je glava dopirala skoro do gornjeg praga vrata, prosuo je puščane metke po stolu. Onda me je postavio na stolicu i počeo da mi ređa metke između prstiju desne ruke. Svojom šakom, u kojoj je sasvim lepo mogla da se sakrije neka manja dinja, istezao mi je prste. Počeo sam da osećam kako mi meci ulaze u kosti... Probudila me je voda. Trtek je stajao nada mnom sa kofom u ruci i smejao se. Opet je počeo da mi ređa metke, da steže i opet da me budi vodom. Četiri puta me je tako budio. Nisam ništa rekao. Posle svakog buđenja u meni se javljala neka nova snaga, novi protest.

   Skinuli su mi cipele. U sobi su bile spremne gvozdene šipke i volujske žile. Trtek je svoje metke stavio u fioku...

   - No, dečki, - pojavio se Cividini - je li progovorio?

   Prošle su četiri ure!

   Dečki su odmahnuli glavom.

   Sedeo sam na stolici krvavih tabana.

   - Obuvaj cipele! - razdra se Cividini. Prvi put sam ga video da je ljut.

   - Ne mogu!                     

   - Ubiću te, razumeš li! - vikao je.

   Bio sam uveren da bi nastavio s mučenjem ukoliko ga ne bih poslušao. Obuo sam cipele.

   U ćeliji sam jedva uspeo da šapnem drugovima:

   - Lepa Perović je pobegla!

   Navršilo se ravno mesec dana od dolaska u Belediju kad mi je upravnik zavoda Arapović, saopštio:

   - Ići ćeš ti na Šište.                

   Drugim rečima, to je značilo smrt. Šište je bio naziv za strelište kod austrougarskih vojnika. Ustaški preki sud osudio je na smrt i Vasu Miskina, Mila Đuraškovića, Nisima Albaharija i još nekolicinu.

   Kada su nas sutradan pre podne prozvali istim redom, nije bilo dvoumljenja. Oprostili smo se i izljubili sa onima koji su ostajali. Za vreme vožnje „Maricom“ nisam mogao da vidim kud idemo, ali sam se već bio pomirio: razmišljao sam o svom držanju na strelištu. Bio sam sekretar Pokrajinskog komiteta i trebalo je što časnije da poginem.

   Ali sva ta moja razmišljanja i pripreme bile su uzaludne. Kada su se vrata otvorila, video sam da se nalazimo u centru grada. Umesto na livadu Vraci, gde se vrše streljanja, istovarili su nas pred zgradom bogoslovije. Prošli smo kroz kordon ustaša i agenata. Malo po strani stajao je i Cividini.

   U sobi na drugom spratu, u koju su nas uveli, nalazilo se već desetak zatvorenika. Nekadašnja spavaonica bogoslova sada je od nameštaja imala samo dve kante za otpatke. Pa ipak tu je bilo udobnije, svetlije. Sobna vrata se nisu zaključavala i samo je u hodniku stajao jedan stražar. Od trenutka kad sam shvatio da nas ne voze na strelište, kad sam stupio u bogosloviju, u meni se rodila nada koja se svakim časom sve više pretvarala u ubeđenje. Pobeći ćeš odavde, govorio sam neprestano samom sebi.

   Nas četvorica osuđenih na smrt izdvojili smo se u jedan ugao. Vreme je polako odmicalo. Po naše živote će sigurno doći. Možda već sutra, prekosutra, za nedelju dana. Treba pobeći od smrti. Više se nije smelo čekati. Razmatrali smo mogućnost da se preko noći spustimo niz oluk u dvorište.

   Dogovorili smo se da Nisim, koji je poznavao komandira straže, pokuša da iz tog poznanstva izvuče neku korist. To poznanstvo nije naročito obećavalo, jer je sklopljeno pod sličniim okolnostima. Sadašnji komandir straže Surić bio je i pre rata komandir straže u zatvoru. Vremena su se zaista promenila, ali za Nisima nagore. Ranije je bio u zatvoru pod sumnjoin da je komunist, sad je zatvoren zato što je Jevrejin.

   - Dobar dan,  gospodine Suriću! - počastvovao je Nisim komandira.

   - Šta ti, opet? - reče mu ovaj strogo.

   - Eto, - govorio je Nisim uvijajući se - bi li mogao nešto da radim, već sam se   ucrvljao... trideset dana ležim...

   - Ako si željan rada, a ti uzmi lavor i vodu pa briši hodnik dok ti se ne smuči.

   Nisim je to jedva čekao. Ubrzo su Miskin, Nisim i Đurašković otišli da peru pod. Ja sam ostao u sobi. Nisam se najbolje osećao. Tabani su od batinanja još uvek bili u ranama. Gnoj je počeo da se povlači, ali sam teško hodao i jedva sam mogao da potrčim.

   Posle dobra dva sata vratila su se njih trojica. Nisim je bio sav ozaren. Pričao je o svom otkriću obazirući se da ga ko ne čuje. Pronašao je otvor kroz koji se možemo dosta lako izvući. Bio je to običan podrumski šaht za ugalj sa rešetkastim prozorom. Vrata koja vode u podrum nisu zaključavana. Na gvozdenoj prečazi bio je uglavljen samo jedan drveni klin.

   Dogovorili smo se da pokušamo sa bekstvom sutra oko podne, tj. u nedelju, kad rodbina donosi pakete zatvorenicima. Tada se ljudi obično uzmuvaju u sobama i po hodnicima, a stražari izgube kontrolu. Sve je utanačeno, čak i to na koju će ko stranu bežati.

   Kao što smo i pretpostavljali, niko na nas nije naročito pazio i neprimetno smo se spustili u podrum. Ušli smo u šaht. Gore, iznad naših glava, nalazio se poklopac koji je vodio na ulicu. Trebalo ga je samo podići i bićemo slobodni. Ali, pre nego što smo učinili taj poslednji: korak, pogledao sam kroz rešetkasti prozor iznad šahta. Na bivšem Trgu kralja Petra bilo je mnogo sveta, šatri i tezgi. Seljanke iz okoline i majstori prodavali su razne đinđuve, ručne radove, marame i vezove. Na nekoliko metara od šahta, leđima okrenuta, stajala je neka muslimanka sa zarom. Malo podalje Nemac kome se sasvim lepo razaznaju pege po vratu. Trebalo je samo otvoriti poklopac, ali... Isprečilo se samo to jedno ,,ali“. Trg je bio pun Nemaca, Italijana i ustaša koji su zagledali robu. Zar bismo se mogli provući neopaženo?

   Bio sam odlučno protiv toga da otvorimo poklopac sada, dok ima sveta na trgu. Predlagao sam da se bekstvo odloži. Nisim se, međutim, tome odlučno usprotivi:

   - Ti ćeš biti streljan u ponedeljak, ti moraš da pobegneš sad, razumeš li!...

   I tu, ispod šahta, došlo je do glasanja. Moj predlog za odlaganje bekstva dobio je tri glasa.

   Vratili smo se u sobu i posedali. Ljudi su otvarali pakete. Proveli smo u ćutanju možda desetak minuta kad čusmo da zaključavaju vrata u hodniku. Otkako smo u bogosloviji, to nikad nisu činili. Dakle, sad nema više slobodnog prolaza u podrum.  Sve je propalo. Stražari su svakako bili upozoreni da među zatvorenicima imaju i „smrtaše“. Nisim se s pravom ljutio:

   - Vidiš da si pogrešio - govorio je gledajući nekud u stranu.

   Osećao sam se zaista veoma krivim i gotovo se nisam usuđivao da pogledam drugovima u oči. Nastala je mučna atmosfera. Osećali smo se kao oni brodolomnici koji su pustili gredu da bi se dohvatili čamca, a i čamac je, mada im je bio nadohvat ruke, odneo neki iznenadni talas.

   Padao je mrak. Trebalo je nešto preduzeti da se popravi raspoloženje, da se povrati nada za koju nije bilo stvarnih izgleda. Predložih da pevaino i igramo dečačko ,,Zu“. Stao sam na sred sobe i okrenuh. leđa. Desetak ljudi iz sobe se okupi i počeše da mi dele udarce otpozadi. Trebalo je da pogodim ko me je udario i onda bi taj stao na moje mesto. Udarci su se ređali jedan za drugim, ali nikako da pogodim. Bili su me već propisno istukli kad mi je to najzad pošlo za rukom. Napustih igru i odoh da se odmorim. Onaj koji je sada stajao nasred sobe, umesto mene, nije bio ništa bolje sreće. Soba je i dalje odjekivala od udaraca otvorenom šakom.

   Grizla me je savest. Sedeo sam u uglu oborenog pogleda. Znao sam da me svi moji drugovi smatraju krivcem, da me osuđuju što sam odložio bekstvo. Danas, dok nisu počeli da zaključavaju vrata na hodniku, mogli smo bar pokušati, a sad ni to. A zašto su našli da zaključavaju vrata danas, baš danas?

   Još  uvek su odjekivali udarci, još uvek je trajala igra. I voleo sam što traje. Inače, opet bih se neugodno osećao pred njima. Šta da radimo? Nikakve ideje, nikakve pametne ideje. A sutra, možda će biti već kasno!

   Pogled mi je lutao po sobi. Najednom se zaustavi na kantama za otpatke. Trgnuh se.

   - Hajde, dosta - viknuh im. - Zar se niste umorili? Oni udariše još nekoliko puta onog podbočenog jadnika, pa prestaše. Posedali su pored mene.

   - Sigurno ćemo pobeći! Glavu dajem da ćemo pobeći!...

   Vasi Miskinu zasuziše oči:

    - Šta nam vredi tvoja glava kad će ionako sutra otići!

   Pokazah im kante. Bilo je potrebno samo nekoliko trenutaka da shvate ideju. Posmatrao sam kako se jednom po jednom razvedrava lice. Znali su, kao što i ja znam, da redari svakog jutra u sedam iznose đubre kada se pojavi stražar.

   - Sutra ćemo mi biti redari - rekoh, - Nisim i ja uzećemo onu plavu šerpu, a vas dvojica kantu za ugalj.

   Još  iste večeri postarali smo se da što bolje ispunimo obe kante. Sakupljali smo po sobi razne otpatke, bacali čak i ono što možda nije bilo za bacanje.

   U sedam ujutro spremni smo dočekali pojavu stražara. Uzeli smo kante. Otključaše nam i vrata u hodniku!

   Silazeći niz stepenice sretnemo komandira straže Surića u košulji, sa peškirom preko ruke.

   - Kuda ćete to vi? - pitao je.

   - Nosimo đubre, gospodin’ Suriću, - reče Nisim.

   - Hajd’, hajd’!

   Čim više nije mogao da nas vidi, sjurismo se prema podrumu. Brzo izvadismo drveni klin i skinusmo prečagu. Pojurili smo kroz podrum ka šahtu.

   Pogledah kroz rešetkasti prozor iznad šahta. Prolazila je neka žena sa plavom kanticom u rukama. Sačekasmo da ona ode. Gurnusmo poklopac...

   Na starom crkvenom tornju bilo je tačno sedam časova i dvadeset minuta kad sam zakucao na prozor jedne prizemne kuće na periferiji Sarajeva. Na vratima se pojavi čovek u uniformi folksdojčera.

   - Šta? - viknu zapanjeno.

   Odmah me propusti unutra. Bio je to Nemac Joška Foht.                                                                                

   Desetak minuta kasnije poveo me je u sobu koja gleda u dvorište. Dao mi je svoj revolver.

   - Ovuda je najzgodnije ako se šta desi - reče pokazujući mi baštu i nisku ogradu.

   Nešto posle devet časova u stan Joške Fohta došao je Avdo Humo. (Nisim ga je obavestio o bekstvu.) Vadeći iz svojih džepova kutije sa cigaretama, pričao je kako u gradu vlada panika: Nemci i ustaše legitimišu čak i decu.

   Sutradan sam doznao i ostale pojedinosti. Sat i po posle našeg bekstva, pred bogoslovijom se zaustavila ,,Marica“. Tražili su me u sobi, pitali su Surića. On je odgovorio:

   - Pa sad je bio tu, nosio je đubre...

   Posle su i Cividinija i Surića i sve stražare iz bogoslovije odveli u Jasenovački logor.

   Sedmog dana kod Fohta je došao Hodža, radnik iz železničke radionice. Poveo me je do poslednjih sarajevskih kuća. Tamo, u potoku, partizanski vod je bio zauzeo položaj. 
 

* 

      Celo vreme okupacije stan Joške Fohta bio je jedno od najsigurnijih skloništa u Sarajevu. Niko nije mogao pomišljati da najviši partizanski rukovodioci noćivaju baš u stanu jednog Nemca - folksdojčera.

      Niko nije znao da je Joška Foht komunist.

      Pa ipak, Joška Foht nije dočekao kraj rata. Nemci su ga streljali, zajedno sa ženom i detetom, u njegovom dvorištu.

      Streljali su ga tri dana pre nego što su naše jedinice konačno oslobodile Sarajevo. 

„Pobegli od smrti“

Momčilo Marić