..ЗАБРАЊЕНЕ ВЕЗЕ...

Не дају нам мира јер у нашем браку виде братство и јединство


                                                                                              Објављено: 06.11.2009.

Аутор: Барбара Матејчић

ЗАГРЕБ - Мостарски клуб Абрашевић изгледа као било које алтернативно окупљалиште младих у Еуропи - опуштена атмосфера, цоол глазба и јефтино пиво. А ипак, у Абрашевић улазите као у обиљежени простор, готово као да идете на састанак неке омражене секте па треба добро промотрити је ли вас тко видио прије него што шмугнете унутра.

Посјетитељ неупућен у мостарске прилике рекао би вам да се клуб налази у центру града и да се тамо може налетјети на добар концерт те упознати кога занимљивога, а домаћи људи да је Абрашевић на граници између муслиманског и хрватског дијела града, да тамо излазе дјеца из мјешовитих бракова и опћенито сумњиви типови који желе оживјети братство и јединство.

Једино заједничко Хрватима и Муслиманима јест да мрзе мијешане бракове, јер их и једни и други сматрају издајницима. Нису изабрали страну, а све и сви вас у овом граду тјерају да се опредијелите, каже Нино Зеленика, 25-годишњи Мостарац, којему је отац Хрват, а мајка Бошњакиња.

Када је 1992. почео рат у Босни и Херцеговини, Нино је имао осам година, занимале су га Нинџа корњаче и није имао појма тко је које националности. Но, убрзо га је живот научио да је националност у Мостару постала прва ствар на коју се гледа и да се не треба мијешати с другом етничком скупином. Нарочито ако се ради о Хрватима и Бошњацима.

Рат је мултинационалну урбану цјелину Мостара подијелио на два национално готово искључива града - муслимански источни дио и западни хрватски - омеђена јасном иако невидљивом границом паралелном с ријеком Неретвом.

Ми који живимо у мјешовитим обитељима можемо само у средину, а у средини је ријека, каже Нино, горко се смијући метафори која би значила да би ријека опрала град од оних који сметају чистој националној подјели између Бошњака и Хрвата.

Мостар је у Југославији био познат по великом броју мјешовитих бракова, једнако као и Вуковар. Југославенски мелтинг пот који се десетљећима градио у Мостару и Вуковару брутално је уништен ратовима у бившој Југославији. Данас су ти градови бејрути Балкана.

Лаж о стољетној мржњи

Људи који данас склапају мјешовите бракове у градовима као што су Вуковар и Мостар су хероји. То су људи који су високо самосвјесни, успјели су изградити јак особни идентитет унаточ притиску колективног идентитета и заиста умију вољети. Али, таквих је јако мало, каже Љиљана Гехрецке из Европског дома, која годинама ради на међуетничком помирењу у Вуковару.

Једна од ствари које човјек схвати када се нађе овдје јесу страх и мржња које су пуштене с узице и у потпуности застрашујуће, рекао је британски министар вањских послова Даглас Хурд у вријеме док је у Хрватској и Босни и Херцеговини буктио први рат у Европи након Другога свјетскога рата.

Тезу о стољетној етничкој мржњи у Вуковару и Мостару демантирају већ и статистички подаци: социолошко истраживање из 1990. показује да су Босна и Херцеговина и потом Хрватска биле југославенске републике најтолерантније према различитим националностима. На већу толеранцију знатно утјечу мјешовити бракови, друштвена партиципација и урбаност, закључили су социолози. Све су то биле карактеристике предратних Вуковара и Мостара.

 

Брак је приватна ствар и политика нема везе с тим склапају ли се бракови између Бошњака и Хрвата или не. У Мостару нитко не прикупља такве податке, Љубо Бешлић мостарски градоначелник

 


Зидови у главама људи: Мостар

Фото: Шток

Поразна статистика

У Вуковару су живјеле 23 етничке скупине, било је 34 посто мјешовитих бракова, 97 посто Срба имало је блиске пријатеље међу Хрватима, а 84 посто Хрвата међу Србима. У Мостару је живјело двадесетак различитих етничких скупина, заједнички се славио муслимански Бајрам, католички Божић и православни Ускрс, а град су представници Рома прогласили најтолерантнијим у бившој Југославији.

Етничка нетрпељивост није претходница рата, већ његова посљедица, каже без оклијевања психологиња Динка Чоркало Бирушки са загребачког Филозофског факултета, која се годинама бави истраживањем процеса социјалне реконструкције заједница погођених ратом, посебно у Вуковару. Професионално искуство показало јој је да су међуетничка пријатељства у Вуковару била веома честа и интензивна, да су се настављала генерацијама и прерастала у родбинске везе.

Што су људи више интегрирани, више је насиља потребно за њихово одвајање, објашњава амерички антрополог Роберт Хаyден на предавању War nad Peace in Bosnia одржаном на Свеучилишту у Мисурију. Вуковар и Мостар трагично потврђују ту тезу: тисуће мртвих, десеци тисућа расељених, стотине до данас несталих.

Према попису становништва из 1991., од укупног броја бракова у Мостару мјешовитих је било 10 посто. Године 2000., пет година након завршетка рата између Хрвата и Бошњака, у Мостару је укупно склопљено 176 бракова. Међу њима нема ни једног јединог бошњачко-хрватског пара. Ради се о граду који је те 2000. имао 104.764 становника, 48 посто Хрвата, 47 посто Муслимана и 3 посто Срба, а такав је омјер задржао до данас. Иако би по омјеру становника биле једнаке шансе да вам брачни партнер буде Бошњак или Хрват, те се године ''да, узимам'' изговарало унутар исте етничке скупине. Само су три пара била друге националности, остала 173 су или искључиво Бошњаци или искључиво Хрвати.

С годинама је ипак забиљежен скроман раст па је тако 2004. године склопљено 0,7 посто бракова између Бошњака и Хрвата, а 2008. године 1,6 посто.

Сватови у пратњи УН-а

Иако је политичка, вјерска, административна и физичка подјела града проузрочила брутално кидање друштвених веза, очито има оних који су и у таквој ситуацији одлучити градити најинтимнију заједницу двоје људи с непријатељем свога народа.

Међу њима су Хусеин Оручевић, Бошњак, и Тања Милетић Оручевић, Хрватица. Иако тврде да знају много људи који су у деведесетима драстично кажњени зато што су били у мјешовитом браку - или смрћу, или затварањем у логор или барем губитком радног мјеста - они се нису дали поколебати.

Сценографија њихова вјенчања био је бомбама разрушени Мостар, а сватови су из западног дијела града на свадбу у источни дио града одлазили у пратњи УН-ових мировњака.

Пут који смо одабрали није био једноставан. Морали смо тражити алтернативна запослења и стварати алтернативна мјеста на којима ћемо се дружити присјећа се Хусеин Оручевић, политолог и оснивач клуба Абрашевић.

Његова супруга, позната казалишна редатељица Тања Милетић Оручевић, сматра да су мијешани бракови тема о којој се јавно не говори у Мостару јер је такав брак деструктиван за политику националиста који су годинама на власти.

Они већ готово два десетљећа држе људе у увјерењу да је једини начин да преживе тај да се држе свог стада. Онај тко успијева живјети с неким из другог стада, руши њихов концепт, објашњава Тања.

Људи с пописа

Но у уреду градоначелника Мостара Љубе Бешлића сматрају да је брак приватна ствар и да политика нема везе с тим склапају ли се бракови између Бошњака и Хрвата или не. У Мостару се само нагађа колико има мјешовитих бракова, јер нитко не прикупља такве податке.

Аленка Бан, тридесетчетверогодишња Бошњакиња из Мостара, не сматра да је мјешовити брак у Мостару приватна ствар докле год је она као супруга Хрвата за Бошњаке издајица, а за Хрвате симбол непријатеља.

Кад је почео хрватско-бошњачки рат, имала је 18 година и с мајком и двјема млађим сестрама живјела је у западном, претежно хрватском дијелу града. Тада их је у свој стан склонио познаник њезине маме, мостарски Хрват и припадник хрватске војске.

Чуле смо да смо на некаквом попису, а ништа се добро није догађало људима с пописа: затварали су их у логоре, силовали и убијали. Да није било њега, нормалног човјека усред тог лудила, тко зна што би било с нама, каже.

Годину дана касније су се вјенчали.

Безброј пута сам зажалила због тога. Иако се добро слажемо, ми никамо не припадамо. На западној страни не вриједим онолико колико вриједи Хрватица. Узалуд ми је и да се покрстим и промијеним име. А на источној би мој муж трпио, огорчена је.

Њихова кћи, Орнела Бан, има 14 година и Хрватица је. Похађа хрватску школу, носи хрватско презиме и Аленка је пристала да се крсти премда јој је то као муслиманки тешко пало. Иако поставља питање зашто њезино дијете не може бити и једно и друго, на крају сама каже: Не желим да буде национално неопредијељена. Знам како је мени, вјеројатно ћу до краја живота осјећати подјеле и не желим да њој буде тако.

Ипак, у извјештају што га је у српњу 2009. објавио International Crisis Group назире се бар нека нада у нормализацију односа.

Сегрегација у школама

Границу између источног и западног Мостара ових је дана теже уочити, но град је и даље посве подијељен, дословно два града живе један поред другог. Но, чак и то представља напредак: становници сада сигурно и лако прелазе с једне стране на другу, стоји у извјештају.

Међутим, на подијељеним странама одрастају дјеца која нити не знају како изгледа цијели град у којему живе, а камоли да би се међусобно забављали. Они иду у одвојене школе, на различита свеучилишта - бошњачко или хрватско - па чак и у одвојене вртиће. Мостарски вртић отворен за све финанцира се иноземним средствима и намијењен је понајприје дјеци с посебним потребама, с којима се интегрирају и дјеца из мјешовитих бракова.

Највише нас забрињава проблем сегрегације у школама, оцјењује и Каролин Рево, специјална представница Вијећа Европе у Босни.

Кључна ствар подјеле међу људима у Мостару је страх, сматрају домаћи и међународни стручњаци: страх да изађу из колективног моноетничког и монорелигијског идентитета, страх да неће бити добри муслимани или католици ако се мијешају једни с другима, да ће изгубити посао и социјалну сигурност.

Када се тај страх изгуби, онда ће брак између Муслимана и Хрвата бити питање слободе избора, а не терет избора. Тада ће људи схватити да су мјешовити бракови друштвена категорија која свједочи да се овдје може нормално живјети без обзира на разлике'', каже Марко Антонио Бркић, директор Међурелигијског института у Сарајеву и предавач на (хрватском) Мостарском свеучилишту.

Узмите једног Хрвата и Србина у предратном Вуковару и, ако нису религиозни, видјет ћете да између њих нема разлике у идентитету - имају исти културолошки менталитет, исту традицију, говоре истим језиком, једу исту храну, истим вицевима се смију, занимају их исте ствари, дијеле исти град. Различитост је наметнута, политички исконструирана, каже Срђан Шијаковић, најмлађи хрватски бранитељ јужног ратишта, док у позадини трешти концерт локалног бенда у барокној рушевини некадашњег Радничког дома у центру Вуковара. Зграду су уништиле неке од 7000 граната колико их је дневно падало на град за вријеме тромјесечне опсаде српске војске 1991. До данас није обновљена, као што није обновљена ни међуетничка толеранција Вуковараца.

Храбри или луди

Шијаковић је Вуковарац и имао је 16 година када је 1991. умјесто у школу отишао у рат. Објашњава исто оно што би Мостарци могли рећи: почетком деведесетих нашао се онај мали постотак различитости - националност - и онда се он потенцирао као најважнија ствар која је поништила свих 99 посто сличности.

Та се различитост напунила с погрешним значењима, која се могу сажети на то да национални идентитет значи да ако си Хрват, онда мрзиш Србе, и обрнуто. Унаточ искуству на ратишту које му је донијело ПТСП, Срђан није усвојио лекцију мржње. Оженио се Српкињом из Вуковара и имају мало дијете. Међусобно немају проблема, али други повремено имају с њима.

Хрватско-српски бракови попут њихова и даље су ријеткост. Године 1998. чинили су 5 посто од укупног броја бракова у граду, 2003. тек 1,5 посто, а 2008. ипак 8 посто.

Ни данас не знам јесмо ли били храбри или луди, каже Дијана Антуновић-Лазић за себе и свога мужа Синишу. Обоје су Вуковарци, она је Хрватица, он Србин, и када су за вријеме рата у Вуковару родитељима рекли да намјеравају живјети заједно, био је то велики шок.

Замјерали су нам што баш морамо бити с припадником непријатељског народа док људи свакодневно гину. Мислим да их је највише оптерећивало што ће други рећи.

Вјенчали су се 1994. Биле су то тешке године, многи с нама нису хтјели разговарати, јер нису размишљали својом главом већ онако како каже политика и црква, објашњава.

Национални дјечји вртићи

Ствари се можда ипак мијењају у Вуковару. Нови вуковарски градоначелник Жељко Сабо први је послијератни градоначелник који долази из редова умјерене политичке опције.

Политика је у Вуковару благословила апартхејд међу вуковарском дјецом, од вртића па до завршетка средње школе, каже Сабо. Сасвим малом дјетету морате објашњавати зашто не иде у најближи вртић, него у неки други. Тако с три године дјеца науче тко су Хрвати, а тко Срби. Ако родитељ нема стрпљења одговарати на сва дјечја зашто, онда скрати причу и каже: не можеш ићи тамо јер су они твоје клали, каже Сабо.

Љиљана Гереке из Европског дома у Вуковару тврди да таква сегрегација, ако се на њу не реагира, може имати озбиљне дугорочне посљедице.

Не само што сегрегација у вуковарским школама онемогућује да се дјеца упознају па онда једном можда и склапају међуетничке бракове, већ може бити и узрок неког будућега сукоба, упозорава.

Мир у емиграцији

Што с дјецом из мјешовитих бракова? Вјеројатно ће бити емигранти, ако буду имали среће, цинично одговара на свом америчком предавању антрополог Роберт Хаyден.

По томе су Анеј, Лина Лена и Тимон Ликић имали среће. Њихови су родитељи Сања Михајлов и Хари Ликић прије 17 година емигрирали у мали низоземски град Хелмонд. Сања је Српкиња из Београда, а Хари Бошњак из Сарајева. Судбина их је спојила уочи рата, у Шибенику, гдје је Сања љетовала, а Хари радио у југославенској морнарици. Када је Хари, видјевши што се спрема, отишао из ЈРМ-а, у Сарајеву нису могли живјети јер су српске снаге све чвршће опкољавале град, а у Београду су покушали, али су убрзо одлучили одселити даље.

Кад сам у Београду видио сусједа алкохоличара да чисти пушку јер одлази ратовати у Хрватску, постало ми је јасно да морамо отићи. Било је питање његова расположења хоће ли ту пушку уперити у мене, препричава Хари.

И тако су се с једногодишњим дјететом и другим на путу упутили у непознато. Те се године у Низоземској родила Лина Лена, која данас каже да се осјећа Низоземком. То што су јој родитељи различитих националности, не сматра ничим посебним.

Овдје има пуно људи са свих страна свијета и никоме није превише интересантно одакле су моји родитељи. Није ни мени, једноставно каже та седамнаестогодишњакиња.

На питање које је националности, њезин четрнаестогодишњи брат Тимон не зна одговор. Након дуљег размишљања слегне раменима и каже: Никад ме то нитко није питао.

Такву привилегију није имао Нино Зеленика из Мостара. Дијете мјешовитог бошњачко-хрватског пара, имао је осам година када је букнуо рат и до своје четрнаесте већ је морао добро промислити о одговору на то питање. Он зна да његов идентитет није хомоген. Осјећа се као patchwork саздан од низа идентитета, а национално је само мала плочица у том мозаику различитих идентитета. Звучи ми као потрошен живот свести се само на националну припадност, каже, свјестан да многи у Мостару управо тако троше своје животе.

Нино планира отићи из Мостара када дипломира. Не желим за 40 година још увијек разговарати о томе тко је Хрват, а тко Бошњак. Имам потребу за нормалнијим животом, а овдје га не видим ни у будућности.

 Јутарњи лист