MOGU LI SE JOŠ DANAS U EVROPI

STVARATI NOVE NACIJE?

 

Nacionalna i državna sinteza Jugoslavije spada među najinteresantnije etno-biološke i socijalne pojave koje se danas na tlu Evrope odigravaju.

Radi se o sintetičkom procesu stvaranja nove nacije i novog nacionalizma. Slučaj je u jednom pogledu uistinu jedinstven. Idejom i anticipacijom budućeg istorijskog procesa stvorena je država. A sada država ima da do kraja ostvari novu sintetizovanu jugoslovensku naciju. Dakle, ideja donosi i problem.

Nije li već prekasno, s obzirom na istorijski trenutak i starost današnje Evrope? Može li još taj proces da se izvrši?

Kaže se, i sa izvesnih strana stalno sugeriše, da danas već nacionalizam izlazi iz mode, da je vek nacionalizma u glavnom već prošao i da je blizu „slom preživelog nacionalizma. Danas iskrsavaju u prvi plan pitanja socijalna. Nasuprot nacionalizmu osovio se socijalizam, u svim bojama i nijansama. Nacionalizam, to znači ni više ni manje nego „kapitalizam“, „buržujstvo, „ekonomski liberalizam, „džunglu egoizma i individualizma, rat, reakciju i imperijalizam. U najblažem slučaju, za socijalističke radikalne ideologe nacionalizam je prazna preživela „romantika“, „idealizam itd. Dakle se „ne isplaćuje“ više građenje još nekih novih nacionalnih sinteza. Tako tvrde socijalisti ekstremisti. A crv skepse uvukao se i u mnoge nacionalno orijentisane duhove.

Tome pitanju treba danas u našoj zemlji otvoreno zagledati u oči. Radi se ni o čem manjem već o samom osnovnom sociološkom pitanju jugoslovenske sinteze. Imajući u vidu današnje evropsko i svetsko stanje, mi treba da uočimo ono što je specifično naše u celom sklopu tih pitanja.

Prvo je naša današnja socijalna struktura i kulturni stepen. Drugo, nacionalizam u svojoj suštini i u svom odnosu prema klasno-borbenom ekstremnom socijalizmu. Na toj ravnini rešava se naše sudbonosno pitanje.

Naš narod, u poređenju sa Zapadom, socijalno je maltene homogen. Preko 80% seljaštva, ostalo građanin, činovnik i radnik. Kulturno, mi se nalazimo na prelazu iz patrijarhalnog i moderno-urbanistički i tehničko-industrijski stadij. Naš najdublji i najširi socijalni problem je dizanje naše najmnogobrojnije staleške mase tj. seljaštva na viši kulturni i opšte-životni nivo. Svaka klasna borba u smislu velikih industrijskih sredina u nas može samo da bude pokušaj veštačkog importa. To naše socijalno jedinstvo daje najjaču unutrašnju organsku strukturu našeg nacionalnog jedinstva.

Druga je komponenta celoga pitanja, koja iz svetske konstelacije zadire u našu zemlju: opšti odnos nacionalizma i socijalizma u današnjoj Evropi i ostalom svetu.

Tu treba - sa jedne više pogledne tačke - pre svega konstatovati ovo: i nacionalizam i socijalizam, naporedo, prastara su dva oblika socijalnog agregiranja na jednoj strani, a socijalnog deljenja i borbe na drugoj strani. I Grci i Rimljani duhovno i državno-socijalno delili su se od varvara, a opet, sami među delili su se u klase i vodili nekoliko teških klasno-socijalnih borbi (demokrati-aristokrati u Atini, borba patricija i plebejaca, braća Grasi i ustanci robova u Rimu). Tako odonda do danas, u svima istorijskim epohama i kulturnim tipovima. Savremeno stanje predstavlja samo nove oblike, nova razgraničavanja nacionalnih grupa po jeziku, kulturi i tradiciji; uporedo i nova prebacivanja socijalnih slojeva u samim tim nacionalnim grupama. U shematičke crte uhvaćeno, mogli bismo se izraziti i ovako: čovečanstvo se oduvek delilo vertikalnim i horizontalnim pregradama; vertikalnim utoliko što su se delile nacije od nacija, horizontalnim što se kroz sve te nacije u slojevima provlačile linije socijalnog diferenciranja te, prema tome, i socijalne saradnje ili socijalne borbe. Procesi integriranja i borbe odigravali su se u oba smera. Dakle: države i nacije, kao celine jedne pored drugih, sastavljene iz socijalnih klasa kao slojeva u svojoj unutrašnjoj strukturi. Prema tome koji je smer integracije i borbe jače izbijao, smer ekstenzivni nacionalni i državni, ili smer intenzivni i socijalni, dobivale su pojedine istorijske epohe svoja obeležja. Ali, što je najglavnije: nijedan od ova dva smera nije potpuno zamro u svome kontinuitetu, a čini se da neće ni u skoroj budućnosti. Najvidniji dokaz stalnog sortiranja u obe koordinate: ekstremno socijalistički SSSR stvara nacionalno omeđene ćelije npr. ukrajinsku, tatarsku, kirgisku, saveznu sovjetsku republiku. A čitava unija u osnovici je - ruska.

Istorijska ritmička linija našeg jugoslovenskog razvića danas je u najvišem naponu nacionalna. Državno-nacionalna sinteza, po našem unutrašnjem stanju i po svetskoj konstelaciji, dolazi u našoj epohi u prvi plan.

Socijalno u glavnom homogeni, ali državno i nacionalno razdrobljeni i zarobljeni, mi smo idejom nacionalne i državne sinteze pristupili rešavanju svog vitalnog problema, naprosto spasavanju svog životnog i istorijskog kontinuiteta. Ta integracija danas je naš prvi životni interes. Socijalni momenat time nije eliminisan, kao što nikad u istoriji nije bio eliminisan. U toj integraciji, nacionalnoj, jugoslovenskoj, naš je najveći zamah. Tu je težište našeg života, tu je i presecište svih naših dosadašnjih istorijsko-razvojnih linija sa problemima evropske i naše današnjice. Socijalna pitanja mogu se samo u tom čvrstom okviru rešavati. Da se nacionalni i socijalni momenat nikako ne isključuju najbolji je primer Masarik i Čehoslovačka. Masarik, socijalista, našao je da treba stvarati jaku nacionalnu čehoslovačku državu. Drugi, stariji i krupniji primer: istorijska pojava britanske imperije. U formi monarhije, na bazi engleskog nacionalizma i engleske kulture Velika Britanija je, u jednom te istom čvrstom državnom okviru, prolazila i prošla sve moguća i najraznije socijalne integracije, diferencijacije, borbe i revolucije. Proživela je u istoj formi i potrese francuske revolucije, socijalno-strukturno ona se izmenila i još se danas menja, ali svog osnovnog državnog nacionalnog kontinuiteta nije izgubila.

Tako dugo dok ima napetosti između nacionalnih i državnih celina, -dakle u vertikalnim pregradama, prema pređašnjoj shemi - tendencija za nacionalno-državnom sintezom postajaće sve jačom. A danas gotovo cela Evropa stoji u znaku tih „vertikala“. Tu nedavno konstatovao je jedan svetski kapacitet u ekonomskim pitanjima, da je nacionalizam danas elementarno dublja sila, a ekonomski interes samo „ratio“ i postulat. Tome stanju mi možemo samo da se prilagodimo; nasilno mi ga izmeniti ne možemo. Za velike humane ciljeve buduće čovečanske zajednice mi pre svega treba da ostanemo živi, da postanemo jaki.

Dvostruk je proces, dakle, koji uslovljava, traži i omogućuje - još i danas, - stvaranje nove potpuno sintetizovane nacije jugoslovenske.

Istorijski, u daljoj ili jačoj liniji, ideja našeg nacionalnog stapanja stara je i spontana, organična ideja. U državi našoj ona je došla i do svog ostvarenja. To je bio jedan smer procesa: idejom, nacijom ka državi. Sada smo stupili i u stadij drugog smera: od ostvarene države ka naciji. Istorijsko-sociološki oba su smera tvrdo proverena. Oba se smera udopunjavaju. Mi videsmo u prošlosti i kod drugih naroda da nacija vodi ka državi, ali i da država vodi ka jedinstvenoj naciji. U nas se izvršilo ono prvo, a sad je na redu da se izvrši i ono drugo. Tu je nerv naše jugoslovenske sadašnjice. Proces ima da se ovim novim smerom, država-nacija, po svim prirodnim zakonima sociologije i istorije do kraja izvrši. Jedan proces pojačava se drugim u svom poslednjem dejstvu. Nedovršeni fakat jedne nacije stvorio je državu Jugoslaviju. Dovršen fakat države ima sada da donese, svrjom regresivnom snagom, i dovršen fakat jedne nacije. Proces naporedan, dvostruk, dakle i ubrzan. Sve negativne sile koje bi htele da razbiju i razriju tu homogenisanu sadržinu nacionalno-državne celine zakočene su životnim imperativom toga integrisanja i strahovitim spo-ljašnjim pritiskom tuđih još uvek neprijateljskih sila oko nas.

Stvaranje jugoslovenske nacije nije dakle samo mogućno u okviru današnje Evrope, već je to i nužan prirodan proces. Ne smeta što se plemensko-atavistička i konzervativna osećanja pojedinaca još i danas tvrdokorno i svesno odupiru tom procesu. On se već izvršava, pored sveg jalovog demonizma negativnih sila. Jer svi takvi istorijski procesi nužno su propraćeni borbom i lomljenjem kočnica.

I tako, kad pogledamo danas oko sebe, ne samo po celoj Evropi, već i tamo prema Kini i Americi, mi možemo mirno da kažemo svojoj radnoj i borbenoj savesti: Ne, nismo još okasnili! Nikad dosada u istoriji nije nam se pružio povoljniji momenat, sa svima uslovima, da postanemo pred celim svetom, za čovečanstvo, jedna jedinica, jedna etnička, kulturna i državno-politička ličnost, jedna nacija jugoslovenska.

 

Vladimir Dvorniković

„Borba ideja“